.

”Све је двога, само су Мајка и Завичај једнога”

И биће пусти Пребиловци. Глас људски неће се чути, птице неће пјевати, нити ће волови рикати, коњи хрзати. Потом ће село бити обновљено и биће град.

(Пророчанство Спасоја Трипковића Лалића)

Панорамски снимак Пребиловаца из 1978. године

            Једино у вријеме када су стари Драгићи Дргићевићи основали село,  било је то у XIV вијеку, село је имало мање становника него што има данас. Међутим, оних који су рођењем везани за Пребиловце данас има више него је село икад имало живих душа. Треба се подсјетити да су Пребиловци нарастали и до хиљаду чељади. Мало је мјеста, чак и у свјетским релацијама, која су у Другом свјетском рату, доживјела трагедију као Пребиловци. У том рату девет од десет људи је гинуло. Само је један преживио. У потоњем рату, деведесетих година минулог вијека, убијена је само Драгиња Медић. Свих 176 становника протјерано је са родног огњишта. Свака од 118 кућа је запаљена, претходно и опљачкана. Послије рата и стварања Дејтонске Босне и Херцеговине, протекла је пуна деценија да би се чуо људски глас у пустом селу.

            Данас Пребиловци имају 36 становника -24 становника мање него у вријеме првог послијератног пописа у Дејтонској Босни и Херцговини који је обављен 2013. године.

Поглед на улазу у село 2009. године

”Све је у животу двога, само су Мајка и Завичај једнога” пословица је рођена у Пребиловцима и предата памтивијеку, једнако као и она ”Човјек у брду, тиква у пољу”. Или ”Мала шкаља велик камен држи”.

            Бројни су трагови у селу и његовој ближој и даљој околини а које су иза себе оставили некадашњи становници. Данас их препознајемо по средњевјековним мраморима у гробљу, од науке запостављеним мегалитским зидинама у залеђу села, спратним кућама из старијих времена, непрегледним дуварима, топонимима који својом именом свједоче чиме се некад далеки  предак бавио и од чега је живио. Ушушкао је село на падинама Бијеле Влаке и Грапка са амфитетарским положајем у односу на висораван Краварицу. Од половине друге деценије XXI вијека Пребиловци и храм Васкрсења Христовог на Краварици свакодневно се ”гледају”- данашњи житељи и њихов храм у чијој крипти су остаци моштију више хиљада уморених Срба из Доње Херцеговине и Пребиловчана чија су имена ”овјековјечена на зидовима храма који спајају подове и сводове”.

Храм Васкрсења Христовог

            Са новим временима Пребиловчани су знали држати корак. Видјело се то по изградњи спратних кућа (1875), подизањем зграде основне школе (1924) која је понијела име краља Милутина (уз коју је изграђена позорница за потребе Дилетанске групе која је до тада припремала приредбе под отвореним небом). Основана је Земљорадничка задруга у коју се учланило скоро свако домаћинство, и огранак ”Просвјете”, библиотека са 500 књига, затим ”Побратимство” и спортска организација ”Соко”.

Екмечића чардак у Грлићу

            Још 1920. започело се са изградњом пута од моста на Брегави ка селу. Пут је завршен у слободној земљи (1946). Први школски објекат у селу постао је претјесан па се пришло изградњи нове школске зграде. Стара школска зграда од тада се користи као Дом културе (1957) на радост тада све бројнијој омладини у селу. Уређењем простора између школске зграде и Дома кулруре добило се мјесто за подизање споменика (1962) који је подсјећао на страдање становника Пребиловаца и допринос народа овог краја народно-ослободилачкој борби 1941-1945. 

Село под снијегом педесетих година минулог вијека

            Дом културе обновило је СНД ”Пребиловци” из Београда 2008.  Од августа 2015. носи име Духовни и културни центар Свети краљ Милутин.  Овдје се, од августа 2024, налази стална поставка изложбе ”Пребиловци 1941” коју је поставио Музеј жртава генцида из Београда. Некадашња школска зграда, као и већина кућа по селу, још увијек је у рушевном стању, девастиран је и споменик.

            Имајући у виду мјесто Пребиловаца у српској исторји и њихову улогу у његовању културе сјећања, требало би коначно оживотворити обећања да село  добије водовод којем недостаје само изградња секундарне мреже, да се обнови рушевина уз Духовни центар и оспособи за пријем поклоника који посјећују Пребиловце. Завршетком радова на водоводу и реконструкцијом старе школске зграде, претварањем њене намјене у туристичке сврхе, створиле би се могућности да се повратничка домаћинства баве вјерским и сеоским туризмом.

            - Сазнање да се Пребиловци, за поклонике који углавном стижу из Србије и Црне Горе, налазе на путу неколико значајних православних храмова и манастира (Добрун, Сарајево, Мостар, Житомислићи, Морача, Острог, Тврдош, Завала) ваљало би искористити за осмишљавање поклоничких путовања ка Пребиловцима. На трагу ове и не само ове идеје међу нама млађима који смо рођењем везани за Пребиловце покренута је иницијатива и основали смо завичајно удружење (2022) које је понијело име ”Огњиште”. Један од главних задатака удружења је међусобно повезивање Пребиловчана који живе у селу  али и оних који живе широм свијета и да се заједно укључимо у разне пројекте за село, каже нам Павле Екмечић, предсједник Управног одбора удружења. 

Панорама села 2009. године

            - На крају не треба ни подсјећати да Пребиловчана који живе на рођеном огњишту и оних који су рођењем везани за Пребиловце има двоструко више од некад највећег броја чељади у селу. Патриотска обавеза пред нама је да се, користећи савремена средства комуникације, повежемо и помогннемо Завичају, закључује Екмечић.

                                                                                                   Ацо Драгићевић
                                                                                                   Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

Глас Требиња, број 1174, март 2025. страна 27.

Аутори фотографија: Ацо Драгићевић, Младен Тривунић, Радован Ждракановић, Астрида Бугарски и Олоф Неслунд.  

Завичајни портал објављављујe чланак о Васксенију 2025. године.