Село Пребиловци су симбол страшног страдања Срба
Миленко Јахура
председник Српског националног друштва Пребиловци
Усташе су 1941. године зверски убиле 823 од укупно око хиљаду сељана херцеговачких Пребиловаца само зато што су били Срби, а потомци тих зликоваца су 1992. разрушили спомен-костурницу у којој су биле похрањене мошти побијених мученика
Aко је Косово најскупља српска реч, Пребиловци су сигурно најболнија. То српско село, на ободу долине Неретве у доњој Херцеговини, најстрадалније је село у Европи у Другом светском рату. Прошле су 82 године од његове библијске трагедије, а у психијатрији још није нађен термин који би описао стање свести злочинаца скривених иза верских и националних мотива. У Пребиловцима је 1941. потпуно уништено 57 породица, угашено 36 огњишта. У селу које је имало око хиљаду становника убијено је њих 823. Повод за разговор с председником Српског националног друштва ”Пребиловци” Миленком Јахуром је недавна смрт последњег живог сведока те драме из августа 1941. Павла Булута, тада 14-годишњака, који је, пуким случајем, избегао јаму у Шурманцима. Судбина је хтела да доживи дубоку старост, и да премине у Београду, у 96. години.
Последњи сведок страдања у Пребиловцима Павле Булут недавно је преминуо. Како је преживео погром 1941. године?
- Павле Булут се тих страшних августовских дана 1941. у Пребиловцима скривао са оцем, братом и стричевима у оближњем Хутову блату. Мушкарци су пробили усташки обруч и скривали се, веровали су да усташе жене и децу неће дирати. У једном винограду Павле је повредио око и морао је да иде у село Тасовчиће код родбине да му помогну. Тада главни усташа у Чапљини Фрањо Вего је послао Павла у село Хотањ, да сеоски главар Хотња Перо Бено види шта ће с њим. Павле је имао среће. Перо Бено није био присутан, али је његов син, гимназијски друг Павла Булута био код куће, и захваљујући томе Павле је пуштен кући. Тог дана, 15. августа, десио се последњи велики покољ у Пребиловцима, па се Перо Бено тек увече вратио својој кући. Сазнавши да су им породице побијене, поједини Пребиловчани су се предали, и у месту званом Морин оток су поклани. Већ сутрадан, под притиском Италијана, покољи су престали. Тада је почео процес досељавања Хрвата у празне пребиловачке куће.
Одакле су били ти Хрвати?
- Углавном из западне Херцеговине. То се није допало усташама из Хотња, јер су се понадали да ће пребиловачка имања припасти њима. Ти досељени Хрвати имају другачији менталитет у односу на своје сународнике из долине Неретве.
Колико је Павле Булут изгубио својих укућана у усташком покољу?
- Из његове куће је десеторо страдало. То је била заједница три брата. Међу првим српским жртвама из Пребиловаца је отац академика Милорада Екмечића – бачен је у јаму Хутово, која се налази близу железничке пруге према Поповом пољу и Требињу. Милорадов отац је био чиновник, живео је у Чапљини. То је било у јуну, у првом таласу покоља, око Видовдана. Мајку Милорадову су стрељали Немци 1943.
Ваша мајка је такође пуким случајем преживела. Реците нам нешто више о томе.
- Моја мајка је била заточена у силосу, у атару села Тасовчићи. Једна група Пребиловчана је била заточена у сеоској школи, а друга у том силосу. У зору 5. августа један усташа, чувар, отворио је врата силоса и моја мајка је искористила прилику и побегла код тетке у Тасовчиће. Када су усташе пребиловачке жене и децу тога дана превозиле у Чапљину, мајка је трчала за камионима, мислила је да ће их одатле возом одвести ка Сарајеву, па у Србију. Судбина није хтела да стигне те камионе… Да их је стигла, завршила би у јами у Шурманцима. Нико од Срба није слутио шта се спрема.
Да ли се сазнало ко је наредио истребљење Пребиловаца? Је ли то наређење Фрања Веге из Чапљине или усташког повереника за Херцеговину Херенчића или је заповест стигла из самог врха, из Загреба?
- Усташка политика је генерално била да се православци истребе. Херенчић се више фокусирао на Мостар и околину, а Вего је господарио чапљинским срезом. Било је још доста јама у околини Чапљине. Јама Бивоље брдо, јама Хумац… Хиљаде Срба је живо бачено у јаме 1941. О томе се данас слабо прича. На превару, мучки, комшије друге вере су зверски мучиле и понижавале Србе само зато што су православци. Српска насеља у долини Неретве, у доњој Херцеговини, тешко су страдала, а то су Клепци, Лозница, Габела, Тасовчићи, Чапљина, Речице, Драчево, Горње Храсно, Опличићи. У Стоцу и околини такође је било велико страдање.
Руски дипломата Александар Гиљфердинг у свом путопису из 1858. на једном месту каже да се народ у Херцеговини много мрзи, и да једног дана ако дође до рата између њих, то ће бити пакао на земљи. Католици православце зову Власи, а они њих Шокци и Латини… Какви су били међунационални односи уочи Другог светског рата у Херцеговини? Је ли нешто слутило на зло?
- Међу народом није било неке тензије, али је политика стварала слутње на зло. Још у време Првог светског рата аустријска политика је замутила међунационалне односе. И тада је било прогона Срба и убистава. Анимозитет је повремено подгреван, и у једном моменту, под великим утицајем католичког клера, тензије су ескалирале. После стварања Бановине Хрватске дошло је до наглог пораста националног сентимента међу католицима у Херцеговини, нарочито код франковачко-усташког елемента хрватског народа. Територијални уступци Београда Бановини Хрватској у Херцеговини дали су крила разбијачким елементима. Нико, међутим, ни у сну није очекивао толике размере злочина и дивљаштва којих нису поштеђене ни трудне жене, мала деца и стари. Буквално нико –убијано је све редом.
Да ли је католички клер највише одговоран за потпиривање и подстрекивање на злочине?
- Католички прелати су били веома вешти и лукави. Они, углавном, нису јавно позивали на геноцид, али су поверљивим људима давали инструкције за злочине које су ти људи спроводили. Ватикан такве ствари ради у рукавицама, па испада да они немају ништа с тим. Ватикан званично никад није признао НДХ, али је папа примао Павелића у аудијенције. То је опште позната ствар. Католички свештеници су могли да спрече покоље, имали су велики ауторитет међу католичким живљем. Има случајева где су свештеници сами пуштали Србе из притвора. Клер је имао власт и над усташама. Илија Томас, свештеник из Клепаца, био је члан усташког покрета и вршио је конверзију православног становништва. Правих усташа је било врло мало. Углавном су обични сељаци сакупљани као за мобу, одлазили су да врше злочине по околним селима. Прави усташки зликовци су били Фрањо Вего, Павао Цанки, Нико Филиповић, на пример. Свештеник Рудо Врдољак Бишчевић је био из западне Херцеговине, и он је доста хушкао на Србе. Насељавао је своје земљаке у Пребиловце након злочина у августу 1941, а после рата је једно време сакривао Павелића у самостану у Салцбургу. Претпоставља се да је побегао у Венецуелу, а дон Илију Томаса су 1942. стрељали партизани.
Указање Госпе се десило у Међугорју, баш близу места где је јама Голубинка у коју су бацани Срби. Да ли су се тим маркетиншким триком, да тако кажемо, хтела „покрити“ непочинства из 1941?
- Католичка жупа Међугорје је крај одакле су долазили највећи крволоци за време НДХ. Историјски извори говоре да је из те жупе било око триста усташких официра за време рата. Жупа обухвата села Бијаковићи, Шурманци, Међугорје и још нека. Жупа је католичка парохија. Становници тих села су извршили последњи чин драме пребиловачке, бацања жена и деце у јаму. Госпа, тј. Мајка Богородица части својом појавом село чији су житељи директно учествовали у геноциду, и наводно је изговорила да је ову жупу посебно изабрала за указање. Особа којој се Госпа наводно указала је унука усташе-јамара Мата Иванковића. У Међугорју је сада велики верско-туристички комплекс, и слива се доста новца од тога. Католички верници из целог света долазе на поклоњење Госпи… Жалосно је што Међугорје привлачи и поједине Србе.
Како то мислите, привлачи и Србе?
- Један легендарни српски фудбалер се покатоличио у Међугорју.
Ко је у питању?
- Синиша Михајловић се покатоличио у Међугорју. То није никаква тајна, било је у медијима, на порталима. Зато је њему опело било по католичком обреду. Постоји прича баш на тим порталима да је Синиша изјавио да је плакао као дете кад је био у Међугорју. Ваљда од тог верског заноса…. Такви смо ми Срби. Поклонити се Госпи у Међугорју, а не поклонити се српским жртвама ту, малтене на истом месту, није само доказ нашег незнања већ и небриге за прошлост. И после се чудимо кад нас нешто снађе, као нисмо знали… Мислим да већину данашњих Срба прошлост уопште не занима. Како радимо, тако нам и јесте.
Суђење усташама-јамарима из жупе Међугорје је било тек 1957. године. Да ли је тачно да је Иван Јовановић Црни, човек који је руководио бацањем у јаму Пребиловчана, ухваћен у Србији?
- Тачно је. Ухваћен је у околини Суботице, на Палићу, на имању породице познате политичарке, чак је једно време била и министар у Влади Србије.
О коме је реч?
- Ради се о породици Дулић. А један други усташки злочинац је такође ухваћен у Србији. Звао се Стојан Рагуж. Он је био из села Домановићи у Херцеговини. Бацао је Србе у јаму Бивоље брдо. Иначе, у том селу Домановићи је архитектонски направљена католичка црква у облику усташке капе, а у капели је направљено и велико латинично слово U.
Ни за мртве Пребиловчане није било мира. Године 1992. ХВО и ХОС минирали су храм у Пребиловцима, где су биле похрањене кости мученика. Зна ли се ко је наредио тај безумни чин?
- Године 1990. је ексхумиранo 13 херцеговачких јама и три стратишта, међу њима и јама Голубинка у Шурманцима. Кости српских мученика су похрањене у крипту храма који је још био у фази изградње. Приликом вађења костију спустио сам се у гротло јаме, заједно са спелеолозима. Јама је иначе била бетонирана 1961. Године 1992. приликом избијања ратних сукоба у долини Неретве потомци усташа из Другог светског рата поново насрћу на Пребиловце. Прича се да је једна фирма из Метковића минирала храм и дигла га у ваздух. Темеље храма у Пребиловцима је освештао патријарх Павле 1991. Мошти 4.000 херцеговачких мученика су уништене или изломљене експлозивом, убијене по други пут. Операција „Чагаљ – Липањске зоре“ ХВО-а је посебно апострофирала храм у Пребиловцима. То је била оперативна зона генерала Јанка Бобетка… Од 165 сандука костију после експлозије остало је само седам. Како назвати тај безумни чин? Чак су и гробове на сеоском гробљу откопавали и скрнавили… Ни дан-данас се не зна ко је то наредио. Суседи ћуте о томе као заливени, још мало о томе се неће ни причати.
Како је могуће да баш нико од Хрвата неће да прича о том догађају, да саопшти неку информацију?
- Код њих постоји велика национална дисциплина. Ни левичари и десничари не причају о томе.
Је ли постојала иницијатива да се у Пребиловцима направи меморијални центар, као што постоји у чешком селу Лидице, такође пострадалом у Другом светском рату?
- Идеја постоји, али то је замисао само нас неколико из Удружења Пребиловци, и неколицине наших пријатеља. Власти из Републике Српске нису заинтересоване за тај пројекат културе сећања. Ми из Пребиловаца се залажемо за добре међунационалне односе, али неким људима из врха власти Српске то наше залагање за неговање културе сећања делује као да ми тиме кваримо њихове добре односе с Хрватима. Потпуно бесмислено резоновање.
Колико људи тренутно живи у Пребиловцима?
- Педесетак људи. Епископ Григорије је био добар с Додиком, и имао је велико поверење народа из Херцеговине. Уздали смо се били у њега. Он је могао томе да се посвети, да се обнављају куће, да село заживи. Да буде прави вођа српског народа у Херцеговини. Зашто није, то је велико питање. Вероватно политичарима из Бањалуке то није у интересу. Одавно имамо идеју да се развије поклонички туризам, али немамо помоћ. То би сигурно економски подупрло село, људи би се враћали на огњишта. Обнова једне куће кошта око десет хиљада евра. Када би се обновило двадесетак кућа, онда би оне могле бити смештајни капацитет за туристе поклонике. У Пребиловце долазе екскурзије из Републике Српске, Црне Горе, ређе из Србије. Екскурзије и људи углавном дођу до Храма, али не и до села.
Помаже ли град Чапљина село Пребиловце? Каква је ситуација?
- Понешто помогне. Све је веома симболично. Скоро су нам урадили расвету у селу. Помогли су да се асфалтира простор поред храма. Имамо коректне односе са градоначелником Чапљине. Шта ћемо, тако је како је. Мада, има доста и до нас. Лоше смо организовани.
Како живе Срби у Пребиловцима? Имају ли стабилан извор прихода?
- Углавном живе од пољопривреде, пензија или су запослени у приватним фирмама. У општинској управи не ради нико из села.
Да ли су сећања на 1941. годину и даље свежа у Пребиловцима?
- Јесу. Веома.
А с друге стране Неретве?
- Да, само код њих је другачије. Код њих је присутно гласно ћутање. И њихова сећања су другачије мотивисана. Тема „Пребиловци ’41“ у Чапљини се не отвара.
Ако су Срби били изненађени ’14, ’41. и ’92. године, да ли то значи да би опет могли бити изненађени?
- Да. С тим што је 1992. било много мање изненађених Срба. Препуштени смо сами себи, а и сами о себи мало водимо рачуна. Нажалост.
