Међугоска обмана
(Фрагмент из књиге Е. Мајкал Џонса «Духови Шурманаца» који је претходно објављен у часопису «Верност» /Fidelity /) у САД
Да ли су тобожња приказања Марије у Међугорју посета с неба или пројекција колективе свести о кривици?
Једна жена је живела у кући где јој је неко стално куцао на прозор. Она се касније сели на шести спрат и опет неко стално куца на прозор. Питала сам Госпу шта је то. Рекла је да то чине душе у чистилишту јер је жена заборавила да се моли за њих и да то од ње траже.
Мирјана Драгичевић, видовњакиња
Касно поподне, у среду 25. јуна 1997, европска изнајмљена кола, чији се изглед не да описати, скрећу са уског асфалтног пута на крајњем истоку висоравни Бротњо недалеко од Неретве у Босни и Херцеговини на још ужи неасфалтирани пут не шири од две траке црвене прашине оивичене ту и тамо кречњачким камењем величине фудбалске лопте. Кола су се кретала споро, можда зато јер је пут био узан. Трновито бусење, које је избијало на пут, повремено гребући кров кола као нокти неваспитаног детета по табли, изгледа да је расло до висине од око два метра а онда се ту заустављало као да му је дотле била дата храна и вода.
Кола су се, међутим, кретала споро из другог разлога. Два човека која су била у њима тражила су нешто. Трагала су за местом злочина почињеног над цивилима почетком Другог светског рата. Трагала су за нечим што је било закопано пре више од 50 година, а онда ископано, меморисано у споменику да би потом било оскрнављено и напуштено. Али је гробље, ма колико важно, посебно у светлу злочина који су се недавно десили, имало и симболично значење. Јама у Шурманцима симболисала је мртву руку прошлости која је мирно почивала на кормилу садашњице, покрећући ток догађаја који изгледају случајни када се не познаје прошлост. Животи оба човека су заувек измењена догађајима који су се десили с друге стане брда које се сада помаљало на западу. Обојица су овде била и раније. Обојица су тражила нешто што су пропустила да виде први пут.
Возач изнајмљених кола је био богати бизнисмен из Калифорније у својим шездесетим годинама. Лице му је било преплануло, коса сребрнасто сива и уредно зачешљана и био је обучен кад да је управо изашао са терена за голф. До њега је седео човек око 20 година млађи од њега, тамније, дуже косе, аутор овог текста, по професији новинар који је девет година раније написао књигу о овој области.
Са Фил Кронзером, возачем кола, сам се упознао у априлу 1997, када је видео моје име на листи говорника на конференцији Анти-позива на акцију која се одржавала у Линколну. Позив на акцију је био покрет групе католика, углавном либералног свештенства или бившег свештенства, основан 1976. са циљем да се обнови или подрије - зависно како посматрате - католичка црква у САД. Особа која је заступала ово друго гледиште био је бискуп Фабијан Брускевиц, који је столовао у Линколну и који је у пролеће 1995. направио вест од националног значаја када је запретио изгоном свима који припадају покрету Позив на акцију у његовој диоцези. Фил Кронзер, који ме је повезао са аеродрома у Линколну, је био уверен да му је Позив на акцију уништио брак а сада претио да му уништи и пословно царство, те ми се обратио да му као стручњак помогнем.
Где је то моје стручно поље било, међутим, није се одмах дало закључити. Што је више причао, то ми је бивало све јасније да је куцао на погрешна врата. Узрок Филових брачних проблема није био Позив на акцију нити радикални феминизам (мада је дао добар пример њихове везе у Калифорнији); узрок његових проблема је било Међугорје, село које смо управо напустили, које је од јуна 1981. постало место тобожњих приказања Блажене Девице Марије а сада жариште процвата бизниса од ходочашћа који је прошао кроз тежак период али се сада опорављао јер се завршио грађански рат, који је довео до распада Југославије и њеног туризма током четворогодишњег периода (1991. до 1995). Фил је са женом Арди ишао први пут на ходочашће у Међугорје у лето 1987. да би се затим прикључио међугорским молитвеним групама у Калифорнији а и уносном послу организовања маријанских конференција које су кренуле 1991. када је због грађанског рата престао развој туризма и када су сви маријански фанатици у САД били лепо нагиздани али нису имале куда да иду.
Почетком 1993, према извештају који ми је Фил послао, Арди Кронзер среће Маршу Смит, такође међугорског фанатика, мистериозну даму која је посећивала харизматске кругове у Сан Франциску, па чак била и лектор на папиној миси одржаној 1986. у Кендлстик Парку. Преко ње се Арди упознаје са затвореним кругом превараната и тешких криминалаца који су доминирали међугорском индустријом у САД раних 90-тих година. Преко Смит Арди упознаје Терезу Лопез, лажну видовњакињу из Денвера, и тада њеног инструктора, бискупа Рима и Словачке, Паола Хнилику који је био оптужен због трговине покраденом робом из Рима. Италијанска полиција је прислушкивала његов разговор са краљем подземља Флавијом Карбонијем, чија озлоглашеност постаје међународно позната када је ухапшен у вези са нестанком и смрћу Роберта Калвија, тадашњег председника банке Амброзијано, чије је банкротство раних 80-тих било највећи финансијски скандал који је погодио Рим и Ватикан у послератном периоду. Бискуп Хнилика је био заинтересован за откуп Калвијеве актенташне, која је нестала, како се причало, пуна бројева рачуна швајцарске банке скоро у исто време када је Калви пронађен како виси са Блекфрајер моста у Лондону, 18. јуна 1982.
Група Смит-Лопез-Хнилика сазнаје за финансијско стање породице Кронзер и увлачи Арди у игру. Говоре јој да ће она и њен новац одиграти главну улогу у преобраћању Русије. Арди напушта кућу у јуну 1994. после учешћа на Међугорској конференцији на Универзитету Нотр Дам. На тој конференцији Арди и Марша су клекле пред бискупа Хнилику и ритуалом, који је био бизаран чак и по стандардима Међугорске конференције, понудиле му Мир групу од 12 залива, над којом је он требало да управља да би ујединио међугорски покрет чија је главна одлика од раних 90-их била борба око новца лаковерних ходочасника који нису имали куда да оду после избијања грађанског рата у Југославији.
Какве је то имало везе са др Џонсом, путником, требало би да буде јасно свима који су упознати са овим кружоцима. Септембра и октобра 1988. објавио сам серију чланака о Међугорју, који су касније штампани у виду књиге под називом «Међугорје: Неиспричана прича », која критикује "приказања" као лажна и ставља свету на увид један од неколико извора информација о појави којој није било писано да послужи финансијским интересима туристичких водича, организатора конференција или бунтовних фрањеваца из Херцеговине. Открића која су се први пут појавила у часопису Fideliti доводе до пада његовог тиража а и поштовања аутора у конзервативним маријанским круговима наредних година.
Један читалац добре моћи запажања пише Џонсу неколико година касније и бар делимично у одговору на његов став по питању Међугорја описује га као "човека без једне ноге» који учествује на «такмичењу ударања у задњицу», што ни сам Џонс није сматрао неоправданим.
Након првог сусрета у Линколну, Џонс се прикључује Кронзеру који је путовао по земљи трагајући за вођама. Једно путовање их води у Рено где се срећу са мужем видовњакиње или, боље речено, бившим мужем. Џеф Лопез је упознао Тони Алкорн у априлу 1987. док су радили у робној кући Венди у Денверу. Марта 1991. Тони, која је тада била позната као Тереза Лопез, одлази у Међугорје убрзо након што је одговарала за издавање чекова без покрића. До новембра 1991. имала је сопствена приказања и привлачила на хиљаде људи у светилиште Кабрини у близини Денвера. Две године касније Тереза напушта мужа да би постала пророчница са пуним радним временом.
Последњи пут када су били заједно, Тереза је рекла Џефу: "Ако ми ово крене, могу да постанем неко".
Фил Кронзер је изгубио жену због Међугорја негде у исто време када је Џеф Лопез изгубио своју, што значи, током зиме 1993-94. Обе ове домаће трагедије започеле су са Међугорјем, а како ће се завршити, није било јасно. Када се Џонс вратио у хотел у Рену, позива га неки човек из Енглеске и упозорава да не иде у Босну јер ће га убити фрањевци.
Присталице "приказања" говоре о његовим последицама када им засмета понашање видовњака и њихових инструктора фрањеваца. За 10 година откад се бави истраживањем Међугорја, Џонс је сачинио читаву листу последица. Претња убиством коју је управо добио била је само почетак дугачке листе лоших ствари које су се десиле свету од када је Краљица мира стигла у Југославију 1981.
Поред разорених бракова, прекршених завета, трудних калуђерица, ту је и одузимања новца на превару од сиромашних људи, раскол у цркви, права шизма, која је недавно довела до незаконитих кризми у Чапљини, киднаповање месног бискупа, етничко чишћење и најжешће борбе у Европи од Другог светског рата. Све у свему, био је то импресиван број малверзација групе људи чија је наводна намера била молитва и поступање по налозима Блажене Марије. Бискуп Павао Жанић, који је тада столовао у Мостару, пише Рене Лаурентину, тада главном организатору догађаја у Међогорју, и предвиђа "да се овде може очекивати верски рат". Жанић, који је предвидео рат средином 80-тих, био је прецизнији од Госпе из Међугорја, која је тада говорила да је Краљица мира и да је дошла да донесе мир Југославији и свету. Њене присталице су говориле да је један од знакова аутентичности њених порука то што су етничке групе живеле у миру у Југославији.
А онда је уследио крвави распад Југославије усред жестоког рата, што је можда још један разлог због чега су оба човека тако напрегнуто зурила у риђо-бели пут испред себе док су се њихова кола пробијала дубље у трновито жбуње. Годину дана пре тога три новинара су погинула када су колима прешла преко минског поља на периферији Мостара. Док су наша кола лагано тандркала низ узан пут, Џонс је ухватио себе како размишља о том догађају и како се пита где ли само почиње а где ли се завршава периферија Мостара.
У једном тренутку појавило се сеоско газдинство са кућом, засебним просторијама и оградом, сви начињени од грађевинског материјала који се нашао при руци, заправо од комада кречњака разбацаног свуд около. Безуба старица у црној сукњи и џемперу, уобичајеној ношњи у овом крају, подигла је руку у знак поздрава или упозорења док смо крај ње пролазили.
Циљ нашег трагања је био геолошки састав земљишта који је јединствен за ову област познату као "јама". Када падају кише на висоравни Бротњо, што се не дешава често, оне пробијају кроз порозну земљу крећући се право до кречњачког карста где подлокавају пећине које воде директно до Неретве, која поприма плавозелену боју.
Током пролећа и лета 1941. усташе, хрватска група фашиста, што значи «бунтовници», ствара краткотрајну али сурову независну државу Хрватску ступајући у савез са нацистима. Локалне усташе су и саме испитивале терен у подручју између Међугорја и Неретве, обраћајући посебну пажњу на највеће јаме, најпогодније за њихову будућу намеру. Онда у јуну 1941, око два месеца по оснивању НДХ, 10. априла, наоружане усташе се појављују у претежно српском селу Пребиловци на источној обали Неретве и другим српским енклавама и обавештавају сељаке да ће сви бити депортовани за Београд да се поново уједине са браћом у домовини. Тако су се Срби појавили у свечаној одећи и кренули ка железничкој станици да би постали још једна размештена група у Европи у којој су се стално дешавали неки премештаји а људи одлазили возовима да се никада више не врате. Срби из Пребиловаца су скупљени заједно са другим Србима из западног дела Херцеговине и на крају је шест вагона људи послато возом који је требало да их врати у Београд. Вожња је трајала много краће него што су очекивали Срби, којима је наређено да изађу из вагона у Шурманцима на западној обали Неретве одакле су отишли у шуме из којих се нису вратили.
Око три месеца касније, претходник бискупа Жанића, Алојзије Мишић, који је столовао у Мостару, граду изграђеном китњастим турским стилом који се налази неколико станица од Шурманаца, пише кардиналу Степинцу, надбискупу тадашње и будуће Југославије, који ће завршити у затвору по налогу Титове револуционарне правде, и говори му о злоделима почињеним над Србима из његове диоцезе. "Људи се хватају као звери", пише Мишић, "кољу се, убијају, живи бацају са литица....Из Мостара и Чапљине возом су одвезена шест вагона мајки, девојака и деце...у Шурманце....Доведени су у планину и...живи бачени са литица....Само у Мостару нађено их је на стотине, убачено у вагоне ван града а онда зверски убијено".
Око 600 Срба, укључив и свештенике, жену и децу, бачено је у јаму изнад Шурманаца а онда, пошто су на њих бацили ручне гранате, усташки кољачи су их сахранили, вероватно још живе. Парис пише: "Из Пребиловаца и Шурманаца 559 Срба, све старци, жене и деца, одведено је дубоко у пукотину звану Голубинка, масакрирано и бачено у ваздух. А да посао обаве што боље, засули су тела која су умирала ручним гранатама". Парис затим наводи имена извршиоца злочина, међу којима су и таква као што су Остојић и Иванковић, која су уобичајена у овој области—људи који заправо и данас живе у Међугорју. Брајан Хал се у својој књизи о распаду Југославије пита да ли је Остојић код кога је одсео у Међугорју исти онај Остојић који је оптужен за зверство почињено у Шурманцима.
Историја Југославије, брзо постаје јасно, није за оне које занима да нешто на брзину прочитају. Што се више удубљујемо у њу, то више стичемо утисак да не постоји нешто као што је непристрасна историја ове области, а свакако не током периода око Другог светског рата. Парис, који није изузетак од овог правила, такође тврди да су два свештеника учествовала у масакру у Шурманцима, један од којих такође има познато име. Испоставља се да је Марко Зовко био свештеник, али не фрањевачки попут познатијег Јоза Зовка, човека који је много чиме допринео стварању приказања у Међугорју. Марко Зовко је био секретар бискупа Чуле, Мишићевог наследника. Ово сазнајем од садашњег бискупа Мостара, Ратка Перића, који Парисов цитат приписује књизи Виктора Новака, «Magnum Crimen», која је писана као пропратна Титовим суђењима из 1946. Циљ и књиге и суђења је био да уплете цркву у злочине које су починиле усташе. Зато се Новакова књига не сме узимати олако. Ово је сведочење не само садашњег бискупа Мостара, већ и српских научника. Миро Тодоровић, уредник листа «Measure», каже да нико од Срба које он зна не би ставио руку у ватру када је у питању Новакова књига. Срђа Трифковић, такође Србин, који сада предаје на православном колеџу Роуз Хил у Јужној Каролини, посматра «Magnum Crimen» као "напад на улогу католичке цркве у Хрватској, коју Новак сматра духовним покретачем усташких злочина". Када је поново дошло до буђења српског национализма 1988, ново издање «Magnum Crimen»-а постаје бестселер у Београду упркос његовој високој цени. Богдан Кризман ју је, ипак, назвао "измиривањем рачуна масона са свештенством". Ни Трифковић није имао ништа лепо да каже о Едмунду Парису, тврдећи да је његову књигу «Геноцид у сателитској Хрватској» заправо писао Бранко Миљуш, српски публициста у емиграцији, и одбацује Париса као аутора "неколико теолошких трактата који критикују римски католицизам".
Верска ситуација је закомпликована чињеницом да је католичка црква у Херцеговини подељена на две фракције, једну која је лојална мостарском бискупу и другу која је лојална фрањевцима, које су у отвореном сукобу са месним бискупом и фрањевачким генералом у Риму од 1976. када су одбили да ставе известан број парохија којима су управљали под јурисдикцију мостарског бискупа. Као и његови претходници Мишић и Жанић, и бискуп Перић је морао да се обрачунава са фанатичним националистима - херцеговским фрањевцима, покретачком снагом приказања у Међугорју и сарадницима у усташким злочинима извршеним током Другог светског рата. Јануара 1997, негде око три месеца пре него што сам се срео са Перићем у његовој резиденцији у Мостару, он је дао интервју за француски часопис «Present», у коме признаје да у Међугорју владају верски нереди, укључив и то да фрањевци управљају Међугорјем не поштујући каноне, да се верске заједнице оснивају без његове дозволе, подижу зграде без дозволе цркве и да парохије и даље организују ходочашћа у место за које је речено да се у њему не дешавају приказања. "Међугорје", Перић закључује, "не потпомаже мир и јединство већ ствара конфузију и поделу, и не само у својој диоцези." (Present, 25. јануар 1997).
Године 1991. католичка црква осуђује Међугорје, али је црква Св. Јакова наставила да привлачи ходочаснике. Закључак који је донет на Конференцији југословенских бискупа у Задру априла 1991. био је амбивалентан. Њиме се тврди да се у Међугорју не дешава ништа натприродно, али се додаје да се о ходочасницима треба повести рачуна, што је навело фрањевце да тврде да је Међугорје званично признато као светилиште ходочасника, не говорећи ништа о томе зашто би ико ишао у то место где се ништа натприродно никада није десило. На крају иступа и Рим који изјављује да Међугорје није признато као светилиште.
Неке назнаке тога како је изгледало Међугорје у јеку своје славе даје нам књига Мери Креиг «Spark from Heaven», заснована на њеном путовању у Међугорје септембра 1986. као дела тима који је снимао филм Everyman, који је на крају приказан на BBC-у и продаван као CD. "Никада", каже Креиг, "не би деца примила новац од доброчинитеља". Овај цитат ми пролази кроз главу када ме умало не прегази Иван Драгичевић, видовњак који жури да напусти паркиралиште цркве у последњем моделу сивог BMW-а. Фрањевци још увек могу да мрзе месног бискупа, али су се животи видовњака сигурно драматично променили од средине 80-тих када је Иван стајао на хрпи камења и обраћао се ходочасницима недалеко од његове куће на крају Бијаковаца, засеока где су рођена сва деца и места првог приказања. Иван је много тежи него што је био 1986, што указује на то да или не поштује пост који се држи три пута недељно а састоји се од хлеба и воде који је преписивао остатку света (наводно по захтеву Блажене Марије) или да су му хитно потребни диуретици да се ослободи вишка воде.
Осим што је поносити власник BMW-а, Иван има и велику кућу грађену у немачком стилу преко пута оне у којој је живео и на истом месту где је некада говорио лаковерним ходочасницима да Блажена Марија жели да два сата проведу у молитви. А сада је и ожењен Лорин Марфи, некадашњом мис Масачусетса. Све у свему, ово сељаче из најсиромашнијег дела сиромашне земље добро се снашло. Његова би прича о успеху могла бити инспиративна да није чињенице да се његов разметљив начин живота тако страмотно коси са аскетизмом који одликује видовњаке или их је некада одликовао. Сестра Луција, видовњакиња из Фатиме, постаје калуђерица и нестаје са светске сцене да би само објавила немоаре о сусрету са Девицом на молбу свог надређеног. Њене посестриме - видовњакиње умиру ужасно болном смрћу у детињству.
Поподне 25. јуна 1997. Иван је у маси света испред цркве Св. Јакова. Коса му се проредила, стомак му виси преко појаса скупоценог одела, али још има исте вештачке зубе и исти резервисан став ако вас не познаје и исти додворавалачки ако вас познаје и мисли да му можете бити од користи.
И црква Св. Јакова је прошла кроз драматичну трансформацију. Некадашњи блатњави простор око ње сада је асфалтиран и украшен киповима. Уместо пашњака и њива сада је ту паркиралиште а иза цркве се уздиже грозан павиљон налик на шатор који умањује значај саме цркве, баш као што приказања и оно што она представљају умањују значај католичке парохије која је одговорна за њихову појаву. Као и приказања, и павиљон је донео фрањевцима невоље са бискупом јер су га изградили без дозволе.
Док посматрам како се Иван пробија кроз гомилу, сећам се како су људи говорили о видовњацима и њиховом животу. Мери Креиг је писала 1986. да би "апсурдно било говорити да лажу преко пет година, да праве будалама читав свет. Превише су једноставни, простодушни, наивни за то. А и зашто би? Због новца? Не, вређа их да им се нуди новац. Славе? Не, гнушају се публицитета. Бољег живота? Ах, био би то бедан живот ако би живели у лажи. Људи их узнемиравају, опседају им куће, немају мира већ пет година."
Немају мира, рече ли она? Ове речи с временом попримају све већи призвук ироније. Испоставило се да Међугорје није донело мир, да је било интерлудиј између два рата. Био је то, заправо, догађај који је потекао из једног рата и водио у други. То је једна од ствари која постаје очита већ други пут док Фил и ја силазимо колима климатајући се прашњавим путем који води до јаме где је 600 Срба убијено скоро на исти дан пре 40 година пре него што су приказања отпочела. Пре 10 година су се чуле гласине о злочину, али је све то изгледало као део далеке прошлости. Једна од лекција која се учи у овом делу света је да прошлост никад није далеко. Увек је испод саме површине спремна да се појави као леш из плитког гроба после јаке кише.
Лешеви Шурманаца су се, у ствари, појавили из земље 1989. када је делегација Срба стигла пред јаму и разбила бетонску плочу, коју су комунисти поставили преко посмртних остатака Срба, да би их одвели у церемонијалној поворци, у малим сандуцима обавијеним српским заставама, преко реке да их поново сахране у Пребиловцима. Ексхумација се десила у јуну, као и скоро све значајно на Балкану.
Политика није изгледала важна 1988. када сам овде био последњи пут. Политика никада није изгледала битна Филу ни на једном од неколико путовања на којима је био. Али када је избио рат и када је изгубио жену, одједном смо обојица осетили да смо нешто пропустили први пут, нешто што би пажљивим трагањем сада могло да се открије.
Веза између јаме и Шурманаца је на неки начин варљива. Шурманци је село на железничкој линији која иде дуже Неретве од Метковића до Мостара. Налазе се у мочварној равници али је окружено литицама које обележавају почетак висоравни Бротњо. Са ових литица су Срби бачени у смрт. Село Међугорје се налази на висоравни која се нагло завршава литицама преко Неретве. Пут из Међугорја је варљив у овом погледу такође због тога што није прав. Пут од места приказања у Бијаковицима до јаме изнад Шурманаца је у ствари велика кривина облика слова «U» око брда званог Црница, сада познатог као брдо приказања. Пут заправо води око подножја Црнице. Почиње на месту приказања на брду Црница а завршава на месту злочина истог брда када стигнете до јаме, што наводи на помисао: да ли су злочин и приказање само две стране исте медаље?
Оно што вам још више пада у очи од просторне блискости злочина и приказања је чудна коинциденција датума. Скоро све значајно у историји Балкана изгледа да се десило у јуну. Одлучујући тренутак у српској историји, Косовски бој, одиграо се 28. јуна 1389. Атентат на надвојводу Фердинанда у Сарајеву, који је довео до избијања Првог светског рата, десио се 28. јуна 1914, као нека врста чудне симболичне комеморације Косовског боја. Хрвати су објавили независност 25. јуна 1991, што одговара дану десетогодишњице приказања у Међугорју, које се десило на 14-огодишњицу масакра у Шурманцима.
Ова коинциденција је запањила и Мери Креиг:
Роџер и ја смо видели у православном манастиру Житомислић спомен-плочу која нам је следила крв у жилама. Постављена је у спомен на дан 21. јун 1941. када су усташе седам свештеника, од највишег ранга до најмлађих искушеника, живе сахранили у јаму код Шурманаца. Три дана пошто је та плоча подигнута, започела су приказања неколико миља од Међугорја. Та уплакана жена, има ли она неке везе? Да ли је зато изабрано Међугорје? Да ли је то шесторо деце пригушило наде, жеље, страхове и кривице несрећних људи?
Веза између Шурманаца и Међугорја, са тачке гледишта и места и времена, чини си превише очигледном да би се занемарила, мада Креиг баш то чини у књизи «Spark from Heaven», која се завршава као још један случај промотивне књижевности—помало амбивалентна, можда боље написана, али, на крају крајева, још једна реклама за авио превознике, туристичке агенције, фрањевце и "видовњаке".
Откад је католичка црква саопштила да се ништа натприродно не дешава у Међугорју, питање шта то "видовњаци" виде постаје проблематичније. Бискуп Жанић, који је имао прилику да са видовњацима разговара на заједничком матерњем језику, сматрао је да су приказе у Међугорју шала која је измакла контроли. Две девојке које су све започеле су му рекле да су отишле на брдо да чувају овце. Када је Жанић упозорио једну од њих, Иванку Иванковић, да је грех лагати, она се скоро одмах предомислила и рекла да су отишле да пуше. Шта су то пушиле, остало је отворено питање. Мирјана Драгичевић, друга видовњакиња, била је позната као панкерица из великог града, а њена репутација је била везана за Сарајево и дроге. Оптужбе нису никада решене. Деца нису никада подвргнута испитивању да се утврди да ли узимају дрогу да би на крају оптужба због коришћења дроге била одбачена као тешка комунистичка пропаганда неке врсте коју би ова врста особе повела против светаца.
Али "видовњаци" далеко од тога да су проглашени свецима од стране оне исте цркве која их је прогласила лажовима. Тако питање остаје отворено. Шта су тачно виделе тог дана у јуну 1981? Или да ли су уопште ишта виделе?
Крајем октобра 1989, Иван Драгичевић, «видовњак» из Међугорја, био је далеко од куће, у Сан Франциску. Пошто је преживео највећи земљотрес до тада запамћен а на сам дан његовог доласка, стајао је и пушио у дворишту емигранта из Хрватске, Џоа Толича. Џо Толић је припадао хрватској дијаспори и живео у заливској области. Одрастао је у Метковићу, неколико километара низ Неретву од Међугорја и био, заправо, један од првих који је дошао у Међугорје као ходочасник у лето 1981. Џоов став према Блаженој Марији имао је практичну сврху. Пошто је имао видовњака који је свакодневно био у контакту са Божјом Мајком код куће, питао је Ивана да ли Девица Марија може да открије својих шест омиљених бројева, тако да може да их употреби у лутрији. Можда је Џо постао скептичан због Ивановог начина живота. Како било да било, никада није добио одговор на питање, што га је навело да га пита да ли стварно види Блажену Марију. Иванов одговор је био: "Џо, видим нешто."
Докази из других извора блиским видовњаковима поткрепљује Иваново сведочење. Мирјана је једном описала визију у којој је видела Девицу Марију, коју је заменила друга девица, која јој је рекла другачијим гласом: "Видиш, чак и ђаво може да дође обучен као ја". У другом сусрету, Мирјана је угледала лепог младића на довратку који јој је рекао да чак и ђаво може да се појави као лепо биће. Могућност да су видовњаци видели спиритуалну појаву која није Блажена Мајка поменуо је дан пре нашег пута за Шурманце свештеник који је имао везе са приказањима преко 10 година и који се од страсног верника и организатора преобратио у овереног скептика. Након низа година слушања исповести и формирања библиотеке материјала новог доба насталог на основу изјава покајника, постало му је јасно да је Међугорје главна станица на кружном току новог доба. У скоро је Блажена Девица чак почела да говори као гуру новога доба. Прва порука која је потекла са усана "Госпе из Међугорја» након осуде бискупа била је да ће њени посвећеници преобратити "негативно у позитивно", израз који је овог свештеника у то време запрепастио као потпуно небиблијски, а што се драматично потврдило када је утврдио да потпуно исте речи изговара гуру новог доба, Санаја Роман . "Channel for Orin". "Or", сећа се свештеник, је хебрејска реч за светлост. Латинска је lux, њен генитив је lucis, што је корен имена Луцифер. Пасус о промени негативног у позитивно, које Марија Павловић дословце цитира као прву поруку Госпе после проглашења бискупа, априла 1991, наслов је петог поглавља књиге Санаја Романа, Живети радосно: Пут до личне моћи и духовне трансформације (Tiburon, CA: H. J. Kramer, 1986).
Негде између претпоставке да је Међугорје шала која је измакла контроли и теорије да деца разговарају са ђаволима, почео сам да размишљам о трећој могућности, заснованој на географском и историјском контексту и његовој вези са масакрима почињеним у Шурманцима, управо на другој страни брда утвара. "Видовњаци" су видели духа. Духови су психолошка а ђаволи онтолошка појава. Ђаволи су стварна бића; чисти духови или анђели који се буне против Бога и живе заувек одвојени од њега. Једина им је утеха у томе што чине да друга рационална бића, која су створена да деле срећу са Богом, уместо тога, деле своју патњу. Духови су у функцији ума који их посматра. Они се традиционално сматрају душама људи који нису отишли у рај већ у чистилиште, одакле повремено беже да би укорили живе због неких несвршених послова.
Као чудовишта у филмовима страве и ужаса, духови представљају повратак потиснутих. И дух Банка и Хамлетовог оца представљају неисправљену грешку. Они указују на то да неки догађај из прошлости није завршен. Као резултат потискивања, обично узрокованог кривицом, дух се често приказује у тренуцима који су обично повезани на неки начин са годишњицом догађаја који ваља потиснути.
Типичан пример тога је то да жене које су извршиле абортус обично оживљавају кривицу и патњу везану за смрт свог детета на годишњицу било самог абортуса било дана када су прорачунале да би дете могло да се роди. Побачено дете се уздиже попут духа на годишњицу своје смрти и оптужује мајку слично као што дух Банка оптужује Магбет а дух Хамлетовог оца прекорева Хамлета.
Најпростије речено, у Међугорју се десило ово: две девојке су виделе нешто на брду близу места где су почињени масакри у Шурманцима, на њихову педесетогодишњицу, у време када је Тито био мртав нешто више од годину дана и када је цела источна Европа буктала од национализма који је подстакао пољски синдикат Солидарност уливајући наду код народа совјетске империје. Отац Зовко је покушао да одврати пажњу од Шурманаца, тврдећи да је апсурдно «свалити сав терет ратних злочина на Међугорје, сву кривицу за ратне злочине за које ни ми најстарији нисмо чули, а што се тиче деце, она тада нису ни била рођена", али то није убедило Србе. Београдске новине су подвргле сатири усташког терористу Мадону стављајући му огроман нож међу зубе и наслов "Право лице Блажене Мајке".
У Међугорју је "реакција на годишњицу" била и колективна и лична, а колективна у смислу да је укључивала Србе. Отуд коинциденција датума. Наша Госпа из Међугорја се појавила практично у исто време када су Срби поставили спомен-плочу у знак сећања на злочин у Шурманцима у православном манастиру Житомислић, а оба ова догађаја су се десила 50 година после самог масакра. Духови увек представљају неисправљену неправду. До признања кривице доводи неки догађај који је с њом у вези, као што је годишњица или ремећење утврђеног реда. Године 1980. је био присутан осећај да долази крај утврђеном реду у источној Европи. Да би одржали ред у етнички мешовитој земљи расцепаној злочинима током Другог светског рата, комунисти су буквално направили бетонски поклопац и поставили га изнад отвора где је почињен геноцид над Србима у Шурманцима. Ако се репресија може представити поклопцем стављеним на непожељна сећања и осећања која она буде, онда је смрт Тита, избор пољског папе и дизање покрета Солидарност значило да ће се комунистички поклопац скинути са Југославије, а прва ствар која је пробудила савест у Херцеговини, пошто је комунистичка репресија уклоњена, била је кривица због онога што су Херцеговци починили током рата.
Године 1989, као назнака национализма који ће уследити, Срби су буквално уклонили поклопац и одвели своје мртве кући. Али како то бива у филмовима страве и ужаса, тако се десило и у стварном животу. Кривица је представљена у мање претећем облику. Уместо са чудовиштем које представља Просветљење које је скренуло с правог пута, Херцеговци су били суочени са Мајком која упозорава, ликом радикалне амбиваленције у којој је утеха увек танка глазура над катастрофом до које ће доћи ако се не спроведу налози.
Оно што су деца видела постаје, наравно, неважно до трећег дана приказања када су се у њих умешали фрањевци, посебно Јозо Зовко, и од видовњака направили пешадију у рату против бискупа Жанића. Људи су ти који измишљају лажне приказе, а не Бог или Блажена Девица. Они од ње праве лажног идола својих жеља, па није чудно што би Међугорје требало да преузме националистичку улогу на овом месту и у ово време. Девица је истовремено била и дух хрватског греха и знак хрватских националистичких нада да је дошао крај старом поретку због пада комунизма у лето 1981. Девица је призвана од стране угњетеног хрватског народа. Време је било погодно. Тито умире 1980; целом источном Европом владају немири због слике радника Солидарности који клече пред бродоградилиштем у Гдањску молећи се Црној Богородици. Ако је Богородица могла да избави Пољаке, зашто не би Госпа спасла Хрвате који су јој се молили у Међугорју. Нагодба са децом је прекинута у замену за то што нису осуђена због подвале и тиме изложена љутњи месног становништва које је желело да верује да их ослобођење чека иза самог угла. Vox populi, vox dei се овде примењује на необјашњив начин.
Мада је то било брижљиво подешено по узору на Лурде, уз мало Гарибалдија (опомена, казна, стални натприродни знак) додатог таман колико треба, Међугорје је било сличније лажним приказањима у Марпингену у Немачкој, која су накратко 70-тих година 19. века привукле чак и Лурде, на којима се такође заснивало. До почетка 19. века, приказања су попримила облик који ће задржати до данас. Десила су се деци угњетене мањине или немарних родитеља на граничним појасевима или у време значајних социјалних промена. Међугорје и Марпинген задовољавају оба критеријума. Марпинген се десио у делу Немачке где је дошло до промене из једне у другу државу и који је у време тобожњих приказања страдао због Бизмарковог покушаја да сломи католичку цркву, познату као Kulturkampf. У својој класичној студији "приказања" у Марпингену, Дејвид Блекборн слика слику која има изузетне сличности са Међугорјем:
Борба у Прусији између државе и цркве, позната као Kulturkampf, довела је већ до повећања верских тензија и унела страх међу велики део католичке мањине, а до 1876. економска рецесија која је започела три године раније доводи до озбиљних невоља и потребе за мерама оздрављења.
...Да би се окупили билбери, вален на локалном дијалекту, врелог понедељка 3. јула, велики број девојака се нашао у Хартлвалду, брдовитој и шумовитој области пуној стеновитих јаруга на неколико минута од Марпингена према југоистоку....За само мање од недељу дана на хиљаде ходочасника су хитали према Марпингену. Причало се да их је било 20.000 у селу и око 4.000 на месту приказања који су певали, молили се и кидали зеленило или узимали прегршти земље са тог места....цивилне власти су оградиле област, три визионара су почела да тврде да се приказања дешавају у школи, на гробљу и у цркви....Марпинген постаје славан. Новинари, свештеници и продавци религиозних меморабилија су силазили у село, као и ходочасници из Немачке и иностранства. Присталице и противници догађаја називају Марпинген ‘намачким Лурдима', па чак и ‘немачким Витлејемом'... Нема сумње да су модерна приказања изазвана великим догађајима: доба рата или послератне пометње, политички сукоби, друштвено-економска криза. Јасно је и да су многа приказања извршила утицај на савремене политичке сукобе, изнад свега у помагању гајења католичког ентитета насупрот захтевима државе или изазова противника свештенства.
Блекборн сматра да "постоји поразан доказ... везе између приказања и комбинације политичког прогона, немаштине и социјалних промена. То се односи не само на првобитне догађаје у Марпингену, већ и на обновљени покрет приказања 20. века" (пп. xxi-xxvii).
Требало би имати на уму да је Босна и Херцеговина за Европу крајњи гранични појас. Обележавала је границу између Истока и Запада за време римског царства, између католичких и православних земаља у средњем веку, између аустријског и отоманског царства, а све до скора била на крајњем западу граничник сукоба комуниста са Западом, у верзији шизме 20. века између Истока и Запада.
Деца која су започела и Марпинген и Међугорје била су под утицајем Лурда, а Мирјана тако што је читала књигу о њима између 6. јуна и 21. јула 1981. Деца су представљала угњетено католичко становништво које је тежило ослобођењу од пруских протестаната, односно комунизма. Како није могло да се ослободи ни политичким ни интелектуалним средствима, па ни оружаном силом, угњетено становништво се окренуло побожности као изразу протеста. У оба случаја, било је то очекивање и потиснута тежња угњетеног католичког народа, под вођством месних свештеника, који су окупили народ и постали покретачка снага приказања.
Свештеници су постали и посредници снажног психолошког притиска који је вршен на децу док су се масе повећавале у броју и очекивању. У замену за заштиту од јавности деца су постала пиони свештеника, коју су, посебно у случају Међугорја, користили за своје личне политичке циљеве, најпре као оруђе против месног бискупа, а затим и све више против комуниста док се талас национализма ширио све више да испуни празнину створену идеологијом у коју више нико није веровао.
Десетог јануара 1983. отац Томислав Влашић снима разговор са Мирјаном који је касније објављен у веома измењеном облику у књизи Светозара Краљевића и Роберта Фарисија/Лусија Рунија. Шиврић сажима профил видовњакиње који произилази из разговора:
Очито је да она чује гласове. Мирјана је потпуно искрена у понашању и изражавању емоција; трпела је повремено од "неподношљиве депресије", у школи у Сарајеву се понашала тако чудно да су је остала деца сматрали лудом. Добија изненадне нападе плача и "неочекиваног смеха"; "плаче без разлога", "преосетљива је" итд. Када су почеле да јој се појављују визије, отац Зовко ју је упитао да ли је исцрпљена. Одговорила је: "Само ми се спава". Попут Вицка, само се једном жалила да има "напад плача". Али те нападе је имала од самог почетка визија. Чини се да она воли да плаче. Имам утисак да је рањива.
Један део разговора који је исечен, вероватно зато да не би довео у сумњу њену душевну стабилност, је Мирјанин опис чистилишта. "У чистилишту постоје душе које се пуно моле Богу али се нико овде на земљи не моли за њих. Има и душа које се уопште не моле, али се неки људи на земљи моле за њих. Ове молитве се не односе на оне душе за које се људи моле већ на оне које се моле. Онима које се пуно моле, Бог дозвољава да ступају у контакт са њиховим људима на земљи. Једној жени су убијене две ћерке и оне су јој се јављале у сну и молиле је да се моли за њих... упитала сам Госпу шта то значи и она ми је рекла да су оне у чистилишту и да им је потребно мало наде да их узнесе у небо: оне су молиле мајку да се моли за њих док су се оне молиле за себе. Једна друга жена је живела у кући где јој је неко стално куцао на прозор. Она се касније сели на шести спрат и опет неко куца на прозор. Питала сам Госпу шта је то. Рекла је да то чине душе у чистилишту јер је жена заборавила да се моли за њих и да то од ње траже.
Нема једноставног Шерлок Холмсовог објашњења ових приказа које су долазиле и куцале на Мирјанин прозор. Ову мистерију неће решити детективи просвећености ни њихови научници већ само онај ко може да схвати психолошке и верске потребе људи који су сарађивали на давању значаја догађају.
Врло је могуће да је Мирјана прорицала у неком спиритуаланом стању под утицајем психолошке силе која управља овом облашћу, а онда, као шокирана оним што је открила, покушала да се ослободи терета укључујући све већи број људи као сараднике. Најпре су то била деца, онда Маринко, па Зовко и фрањевци а потом Хрвати и католици ван земље и најзад силе које су покушавале да дестабилизују комунизам. Није овде било завере—бар не на почетку, не све док је фрањевци нису преузели, па и после тога то је увек било питање велике рибе која гута малу. Чим би неко могао да окупи приличан број људи на једном месту који су били вољни да баце x количину Д-знакова у рупу, та је особа била кандидат да буде поједена од стране неког моћнијег од ње. Чим се окупио довољан број људи, Зовко је имао мотив да их преузме од Маринка, и тако се то од тада понављало. Велика риба гута малу; отвори уста и прогута је, мала риба гута мању и тако у недоглед.
За Мирјану се увек говорило да је «најсензитивнија» од свих видовњака. Пуно плаче. Деца из села је зову "панкерица" из великог града за коју се сумња да дилује дроге. Мирјана је читала књигу о Лурдима негде рано у јуну а онда, размишљајући о свом положају као делу прогањане католичке мањине у граничној области коју је режим занемаривао због тога што су били католици, који је у уму режима био неумитно повезан са зверствима почињена над Србима, Мирјани се јављају визије а њени људи су оснажени дешавањима која изгледа да покрећу читав свет. Месец дана након што је извршен покушај убиства папе, Девица долази да пружи утеху и да упозорење. Као што је то рекла једна жена која је чула за приказање након неколико дана док је гледала ТВ у Сплиту: "То мора да је тачно".
Чак и уз овлашћење, утеху и заштиту коју су им пружали свештеници, психолошки притисак на видовњаке је био огроман, а будући да је она руководила њиме на почетку, можда није чудно што је Мирјана Драгичевић прва попустила под притиском. На Божић 1982, 18 месеци од дана првог приказања, Мирјана је објавила да су приказања престала. Пре него што је отишла, Блажена Девица је одала Мирјани десет тајни, које ће бити откривене свету после три опомене, у виду три кобна догађаја, која ће се десити управо пре него што се видан знак појави на небу. Ако се тада свет не окрене Богу, тешко ће страдати од Божје казне.
"Што се тиче десете тајне", Мирјана је упозорила свет: "ужасна је и ништа не може да је промени. Десиће се".
Фебруара 1997, 15 година након што је Блажена Мајка изјавила да су њена приказања престала, она очигледно мења мишљење и одлучује да се поново свакога месеца јавља Мирјани. Сада пошто Мирјана има ту велику кућу, може да у њу доводи ходочаснике, осигуравајући себи сталан приход и скидајући кајмак са све већег броја лаковерних и просвећених туриста. Мистериозно поновно јављање Блажене Девице најбоље објашњава један туристички водич који је лично упознао Мирјану:
"Марко [Солдо], објашњава он, је отерао Мирјаниног дечка и оженио се њом. Онда је направио кућу, упао у финансијске тешкоће, па му је био потребан готов новац, тако да је њој поново јављају приказања. Сада он продаје возила на дизел гориво из Италије".
Од јуна 1997, изгледа као да Мирјана планира да издржи казну, сада мало дугачку по начину долажења, по стилу. Мирјана сада живи у огромној кући преко пута Иванове велике куће.
Обе грађевине би се добро уклопиле у богаташком предграђу Карлсруха или Штутгарта, који су почели да симболизују обећану земљу Мирјанине генерације чији очеви су често били одсутни од куће јер су радили као гастарбајтери у Бундесрепублици. Испред кућа имају травњаке, који захтевају често заливање, а воде је мало у Међугорју.
Фил Кронзер вероватно није ништа од овога приметио док смо ишли према улазним вратима Мирјанине куће. Имао је некада лепу кућу у Лос Гатосу, коју је изгубио у бракоразводној парници. Имао је још лепшу кућу у Кармелу, предивном граду на обали Калифорније јужно од Монтреја, али ће и њу изгубити пре краја године. Мирјана и њен муж Марко Солдо су боравили у тој кући када су били на једној од многобројних конференција, па су чак и рекли Филу да су ту зачели дете. Фил је имао прост план. Желео је да врати жену а у томе му је могла помоћи Мирјана. Размишљао је прилично логично. Ако га је Арди оставила због Међугорја, шта би било боље решење него да је једна од пророчница врати. Мирјана би могла да каже да је о томе поразговарала са Госпом, што не би било мање логично од десет тајни у које просечан међугорски фанатиста није имао проблема да поверује.
На вратима Мирјанине куће нас поздравља – мада помало забринуто - група средовечних жена ходочасника из Калифорније и кажу нам да Мирјана није код куће. Има нека посла око прославе поводом шеснаестогодишњице. «Дођите касније», каже му једна од жена а тек када смо се удаљили од Мирјанине куће, Фил помиње да је она туристички водич из Калифорније. Ако је он њу препознао, и она је њега.
Док одлазимо од Мирјанине куће, први пут схватам за време боравка у Међугорју да ће они који имају највећи финансијски интерес да очувају приказања знати где се ја тачно крећем. Та ме мисао није баш обрадовала. Сећам се израза лица Славка Бабића када смо се мимоишли у подножју Крижевца. Да поглед може да убије, био бих мртав.
Е. Мајкл Џонс је публициста из САД, тренутно уредник часописа «Ратови култура». Објавио је двије књиге о Медјугорју. Ово је одломак из његове нове књиге «Духови Шурманаца- Краљица мира, ентичко чишћење, уништени животи» који је објављен у часопису «Верност» (Fidelit y ), који је такође издавао и уређивао Мајкл Џонс. Интервју са Мајклом Џонсом објављен је на нашем сајту на српском и енглеском језику и налазе се на овим адресама: (српски) (енглески)
