.

мировљени епископ Атанасије освештао дрвени крст на месту Спомен-цркве у српском селу Пребиловци код Чапљине

Убијену супругу препознао по ланцу

У погрому током Другог светског рата уништене су 52 српске фамилије, а 36 огњишта је угашено. Масовну гробницу у јуну 1992. године хрватска војска уништила, као и цркву, која је разорена експлозивом

Један хрватски младић, причају мештани, слетео је колима у јарак поред пута који води ка српском селу Пребиловци. Црни "југић" босанско-херцеговачких таблица остао је на том месту неколико сати. Кад су, још голобрадог возача, питали зашто је возио баш тим путем, рекао је да је разлог једноставан - туда, поред разореног села, нико не пролази!

Дечко је само делимично био у праву, јер се, иначе, мали број мештана вишеструко увећао протеклог викенда, када су се Пребиловчани сећали својих мртвих. Пун аутобус путника из Београда и Новог Сада упутио се, како рекоше, у завичај. Тужан повод, људима који се дуго нису видели, био је довољан разлог да се у оку заискри по нека суза радосница. Аутобус су у "центру" села, испред зидина школе, сачекали скоро сви мештани.

Не зна се да ли је емотивније било на дочеку, или када су гости кренули назад. Захваљујући срдачним Херцеговцима, свако, али баш свако, осетио би се као код своје куће. А ако узвратите истом количином позитивних емоција, ко зна, можда вас приме и у своја срца, уз речи да су вам њихова врата увек отворена.

Пут је организовало Српско национално друштво "Пребиловци", а разлога да се баш 5. и 6. августа толики свет окупи тамо било је више. На месту некадашње Спомен-цркве постављен је и освештан велики дрвени крст. Свету архијерејску литургију и парастос том приликом служио је умировљени епископ Захумско-херцеговачки Атанасије Јевтић. Истовремено, обележена је и 15-годишњица од освећења темеља Спомен-цркве Сабора српских светитеља и пребиловачких мученика и од полагања моштију у њену крипту, као и 65 година од страдања Пребиловчана.

Цркве више нема. Ни моштију. Од јуна 1992. године, када ју је хрватска војска, ХВО и ХОС, уништила. Миленко Јахура, из Српског националног друштва "Пребиловци", прича да је црква у Пребиловцима тада разорена експлозивом. У крипту су чак убацили авионску бомбу, такозвану крмачу, јер другачије није могло.

- Једној фирми из Метковића поверено је поравнање терена и на њему је створена - депонија! И сеоско гробље није било поштеђено, кости неких покојника су спаљене, а друге однете некуда - прича Миленко Јахура и додаје:

- Судбина моштију које су биле у крипти Спомен-цркве непозната је до данашњег дана! Колико знамо, нико се од званичника, није интересовао за њихову судбину.

За разлику од Другог светског рата, нико од Пребиловчана током деведесетих није страдао. Али, село је опљачкано, а централно насеље и два засеока, Кулине и Грлић, запаљени. Данас, највећи број Пребиловчана углавном живи живот избеглица. Једном годишње се, кажу, овако окупљају. А има их на разним странама, Шабац, Братунац, Шведска?

У погрому током Другог светског рата уништене су 52 фамилије, а 36 огњишта је угашено. Младен Булут имао је, на Илиндан 1941. године, 13 година. Мештани су, прича, мислили како децу неће нико да бије. Тако су несрећни очеви, не слутећи у шта ће се све "изродити", децу враћали у село. Право у смрт.

Ћирина кућа Сви чланови породице Трипка Ћирића страдали су у Другом светском рату од усташке руке. Супруга Стана и десеторо деце. Девет кћери и син. Мајка је са ћеркама жива бачена у Шурманачку јаму, а отац је заклан у долу, под селом, са трогодишњим сином у наручју.

Страдало 500 срба - Усташе су опколиле село 3. на 4. августа. Неке старије људе и бебе су убијали где су их затицали. Бебе су хватали за руке и ноге и "лупали" их о зид школе. Девојке су силовали пред мајкама. О свим зверствима нама су сведочиле Јока Екмечић, мајка Миленка Јахуре и Мара Булут, моја мајка - прича Младен Булут. - Тог дана страдало је око 500 жена и деце, бачени су живи у Шурманачку јаму код Међугорја. Међу 500 чељади било је 300 деце до 14 година. Усташе су после у хајкама похватали око 330 мушкарца, а неки су се добровољно јавили, јер нису хтели да живе, кад су им сви побијени - казује Булут.

Према усташким изворима, само из Пребиловаца је убијено око 820 Срба, док је на подручју некадашњег столачког среза (данас су то општине Чапљина, Столац и Неум) убијено њих 4.000 - бацањем у јаме. Једна од њих је и Корићка јама у коју су, током 4. и 5. јуна 1941. године, бачена 134 Србина. Кости су извађене из јаме 1953. и 1956. године и похрањене у заједничку спомен-костурницу у центру села Корита.

Када су с јесени 1990. кости мученика извађене, опране и пренесене у Пребиловце, десило се да је Трипко Екмечић препознао међу костима ланчић своје супруге, убијене у другом месецу трудноће. Кажу, истог тренутка срце му је препукло, па се деда Трипко сматра "закаснелом" жртва усташког терора. Мештани причају о Илији Шакоти, који је међу крвницима препознао свог комшију, муслимана, извесног Делића. Позвао га је да се "опросте" ко људи, зграбио је тада његову пушку и Делићу није било спаса? После су, кажу, у тој јами, нашли и мучитељеву пушку међу костима жртава.

- Иван Јовановић, звани Црни, осуђен је на смрт са још неколико усташа 1957. године. Ухваћен је прошле године у једном селу код Суботице. Поред Јозе Прусца, Мирка Арара, Јозе Јерковића и још неких, тај Црни је био главни у убијању деце - прича Миленко Јахура. - Можете замислити, јама дубока 66 метара, вертикално је пад 27 метара. Већина бачених је, вероватно, остајала жива јер је падала на лешеве. Онако сломљени умирали су у највећим мукама - прича Јахура.

Даљи рођак деда Младена, Павле Булут, прича нам да су од предратне генерације Булута жива још њих тројица: Младен, седамдесетдеветогодишњи Павле и Максим Булут, осамдесетдеветогодишњак који живи у Београду.

- Нас 16 дечака, који смо побегли у брда са очевима, преживели смо. Мајке које су се вратиле у село, са ситном децом, нису биле те среће - прича Павле Булут.

- Кад је рат завршен, мушкарци су све радили! Било је страшно, ал' преживело се! После годину, две, три удовци се поженили, рађала се деца. Па су тек '52. године стигли први ђаци у школу. А 17 година касније први војник отишао је у војску-Јован Јово Драгићевић. После се село обнављало, али никад није било као пре рата. Тек после 50 година село је имало житеља као до 1941. године - каже Павле Булут.

Чика Марко, мештанин, прича нам да је највећа - Шурманска јама, уједно и синоним страдања Срба.
- И ту се појавила Госпа, њој слава и милост, што се мене тиче. Ал' ја мислим да то није моја Госпа! - прича чика Марко, и додаје да Хрвати славе дан кад су "ослободили" ово место као "липљанске дане".

Од њега чујемо још једну језиву причу, мајка је распорена, из утробе извађена беба, крштена, па потом враћена у своју мртву мајку, а стомак зашивен!

* "Глас jавности" (Београд), 8. август 2006. године. Репортажа из Пребиловаца обjављена у рубрици "Људи и догађаjи" на страни 17. У вриjеме СФРJ и комунизма о Пребиловцима се шапутало. О Пребиловцима се данас, углавном, шути. Свету архиjереjску литургиjу са парастосом у овом селу, коjа jе одржана тачно на 65-ту годишњицу страдања села и 15-то годишњицу сахране моштиjу, уз ову репортажу у "Гласу jавности" забиљежили су само РТВ Српске и Радио-Требиње. Ни jедан медиj, електронски или штампани из Федерациjе БиХ ниjе се удостоjио да пошаље своjе екипе у Пребиловце. Име села као да jе протjерано из федералних медиjа као што су приjе 15 година протjерани његови житељи.