• Други о Пребиловцима

  Зорана Дурковић

  Уместо цвета и све ће на кемену пребиловачком прилажем, за сада, реч

• Је ли вам се икада догодило да имате снажан осећај да сте негде већ били, икао поуздано знате да нисте? Мени се догодило са Пребиловцима после читања приче “Никољдан у Пребиловцима”.
  Знам и мирис и звук села. Нароћито зимски. Чујем му и песму и јаук.
  Ако нисте никада чули како звучи јаук кроз песму, чућете читајући ову причу. Мене ево прати кроз три годишња доба и знам да ме неће никада напустити и нек неће. Живи смо и међу својима само док живи сећање на нас.
  Ја бих да Пребиловчани стрељани и живи у јаме бачени никада не умру. Ако умру, умрећемо и ми, пред Богом и људима, од стида, мада то можда нећемо низ знати, али умрећемо сигурно.
  Никољдан у Пребиловцима, те злокобне 1941 јечи смрћу, животом, пркосом, болом, поносом, храброшћу, вером, надом, љубављу. Отежао од мушке сузе, тешке, најтеже преломио се дан на пола као презрела, набрекла воћка: у једној половини смрт у другој живот. Прва јеца. Друга је теши.
  Српска кућа је жива док има ко свећу за крсну славу да запали. То су знали Пребиловчани њихов род и пријатељи. Ако нас је злотвор једном убио, неће по други пут, неће заувек.
  Упалићемо свећу иако неће имати ко колач нити жито та зготови, ко женским осмехом кућу да угреје и дечијим плачом да је оживи.
  Запалти свећу и обратити се Господу молитвом уместо прекора у сред опустошеног села где је сва нејач побијена, где нема више ко да рађа нити ко да расте, је подвиг сам за себе.
  Пред њим би се и сам Јов поклонио.
  Чак ни он није певао.
  Пребиловчани јесу.
  За ових неколико деценија живота, прочитах нешто књига и погледах нешто филмова.
  Вероватно на хиљаде. Никада и нигде се не сретох са нечим сличним. Нити сам писац нити драматург, сценариста или режисер и нисам никад ни жалила сто нисам. Сада жалим. Никољдан у Пребиловцима је дан над многим данима, победа над многим победама, песма над многим песмама. Жив ми је пред очима и без филма, а како би тек на платну “одјекнуо”. Кад бих некако могла, послала бих писмо појединачно свим режисерима и сценаристима света да сниме филм о Пребиловцима ’41 али и ’45, ’46 кад су се “старци женили”. После тога, можда би се и феникс звао другачије – можда баш Пребиловци!
  Човек почесто и кад није жртва воли да се сматра жртвом. На неки болестан начин, то му некако чак и годи, “пере” му мане и грехе, изазива сажаљење и милосрђе или бар скреће пажњу на њега.
  Праве жртве обично лижу своје ране у тмини самоће, да нико не види. Пре него што изађу на светлост, међу људе, превију болна места, отресу блато са ципела, сузе са ревера и изаберу снагу уместо слабости, храброст уместо кукавичлука, реку уместо баре, планинске врхове уместо мочвара, понос уместо стида! Живот уместо смрти!
  О овоме свему и још много чему Пебиловчани би могли научити свет.
  Остаје ми једино да се надам да ће Пребиловци бити сасвим обновљени уз помоћ људи који осећају симболику, величину и значај опстанка села и препорода за све нас Србе и све Људе мучки поморене било где на овој планети.
  С дубоким поштовањем предака и потомака овог јединственог села .

Штампа о Пребиловцима

Живот се враћа у Пребиловце

Пребиловци су спаљени и опљачкани и у последњем рату (Фото С. Пешут)

Тринаест година након рата у овом селу, симболу мучеништва и страдања, тренутно живи 65 Срба.

Пребиловци – Херцеговачко село Пребиловци код Чапљине у прошлом веку постало је симбол мучеништва и страдања, место злочина дубоко урезаног у колективно сећање српског становништва Херцеговине. У стравичном покољу у лето 1941. године, од хиљаду становника села усташе су убиле и у јаме бациле 830 Пребиловчана, углавном жена, деце и стараца.

Пребиловци су страдали и у последњем рату. Истина, народ је избегао и спасао се, али је цело село опљачкано, попаљено, а цркву спомен-костурницу, у којој су сахрањене кости четири хиљаде жртава усташких злочина из Пребиловаца и целе околине из 1941. године, разорном експлозијом 1992. године уништили су припадници хрватских снага. Лане су почели радови на откопавању остатака цркве и крипте, а парастос жртвама прошлог августа служен је практично над отвореним гробом. За злочин минирања гробнице жртава геноцида још нико није одговарао.

Тринаест година након рата, живот се, истина споро, враћа у Пребиловце. Тренутно у селу живи 65 Срба   повратника. По попису из 1991. године било их је 182. Међу повратницима има и неколико породица са децом. Пребиловчани су у лето 2005. године формирали месну заједницу која настоји да помогне обнову и повратак у похарано село. Ради се на обнови сеоског дома културе, изграђеног још 1925. године у центру села. Ту је била смештена школа „Краљ Милутин“. У лето 1941. године Пребиловчани су ту довођени и убијани.

– Зато постоји осећање дуга и емотивна обавеза да зграда дома и плато око ње буду обновљени и уређени – каже потпредседник месне заједнице Пребиловци Весо Булут и додаје да је пројекат у завршној фази. Месна заједница прикупила је око једанаест хиљада марака, а Српско национално друштво „Пребиловци“ у Београду двадесет хиљада евра.

Почетком фебруара мештани су позвали надлежне да од новца намењеног за обнову сакралних објеката издвоје један део и за обнову пребиловачког гробља. Постоје индиције да је било случајева да су из овог гробља ископавани лешеви Срба умрлих и сахрањених пре прогона, и касније размењивани као тела несталих српских бораца. Овим случајевима се до сада озбиљније нису позабавили ни истражни органи али ни саме породице.

___________________

На www.prebilovci.net текст објављен 25. фебруара 2008. године