• Други о Пребиловцима

  Зорана Дурковић

  Уместо цвета и све ће на кемену пребиловачком прилажем, за сада, реч

• Је ли вам се икада догодило да имате снажан осећај да сте негде већ били, икао поуздано знате да нисте? Мени се догодило са Пребиловцима после читања приче “Никољдан у Пребиловцима”.
  Знам и мирис и звук села. Нароћито зимски. Чујем му и песму и јаук.
  Ако нисте никада чули како звучи јаук кроз песму, чућете читајући ову причу. Мене ево прати кроз три годишња доба и знам да ме неће никада напустити и нек неће. Живи смо и међу својима само док живи сећање на нас.
  Ја бих да Пребиловчани стрељани и живи у јаме бачени никада не умру. Ако умру, умрећемо и ми, пред Богом и људима, од стида, мада то можда нећемо низ знати, али умрећемо сигурно.
  Никољдан у Пребиловцима, те злокобне 1941 јечи смрћу, животом, пркосом, болом, поносом, храброшћу, вером, надом, љубављу. Отежао од мушке сузе, тешке, најтеже преломио се дан на пола као презрела, набрекла воћка: у једној половини смрт у другој живот. Прва јеца. Друга је теши.
  Српска кућа је жива док има ко свећу за крсну славу да запали. То су знали Пребиловчани њихов род и пријатељи. Ако нас је злотвор једном убио, неће по други пут, неће заувек.
  Упалићемо свећу иако неће имати ко колач нити жито та зготови, ко женским осмехом кућу да угреје и дечијим плачом да је оживи.
  Запалти свећу и обратити се Господу молитвом уместо прекора у сред опустошеног села где је сва нејач побијена, где нема више ко да рађа нити ко да расте, је подвиг сам за себе.
  Пред њим би се и сам Јов поклонио.
  Чак ни он није певао.
  Пребиловчани јесу.
  За ових неколико деценија живота, прочитах нешто књига и погледах нешто филмова.
  Вероватно на хиљаде. Никада и нигде се не сретох са нечим сличним. Нити сам писац нити драматург, сценариста или режисер и нисам никад ни жалила сто нисам. Сада жалим. Никољдан у Пребиловцима је дан над многим данима, победа над многим победама, песма над многим песмама. Жив ми је пред очима и без филма, а како би тек на платну “одјекнуо”. Кад бих некако могла, послала бих писмо појединачно свим режисерима и сценаристима света да сниме филм о Пребиловцима ’41 али и ’45, ’46 кад су се “старци женили”. После тога, можда би се и феникс звао другачије – можда баш Пребиловци!
  Човек почесто и кад није жртва воли да се сматра жртвом. На неки болестан начин, то му некако чак и годи, “пере” му мане и грехе, изазива сажаљење и милосрђе или бар скреће пажњу на њега.
  Праве жртве обично лижу своје ране у тмини самоће, да нико не види. Пре него што изађу на светлост, међу људе, превију болна места, отресу блато са ципела, сузе са ревера и изаберу снагу уместо слабости, храброст уместо кукавичлука, реку уместо баре, планинске врхове уместо мочвара, понос уместо стида! Живот уместо смрти!
  О овоме свему и још много чему Пебиловчани би могли научити свет.
  Остаје ми једино да се надам да ће Пребиловци бити сасвим обновљени уз помоћ људи који осећају симболику, величину и значај опстанка села и препорода за све нас Србе и све Људе мучки поморене било где на овој планети.
  С дубоким поштовањем предака и потомака овог јединственог села .

Штампа о Пребиловцима

Митар Шарић

Никољдан у Пребиловцима

Кућа у којој се родио
и до 1941. године живио Митар Шарић,
аутор приче Никољдан у Пребиловцима

Леп jесењи дан медитеранског поднебља. Деветнаести децембар. Година 1941. Свети Никола. Народ у нашем краjу каже Никољдан. Никољдан jе крсна слава Пребиловаца. Цело село осим четири породице слави Никољдан. Стоjим пред кућом Милана Медића, у Пребиловцима, у коjоj живи наша новонастала заjедница од пет »jединаца«. Размишљам; како се Никољдан славио прошле (1940) и раниjих година.

Људи, родбина и приjатељи, коjи долазе на славу зову се пићари. Они из удаљениjих места долазе на конак уочи Никољдана, а одлазе сутрадан по Никољдану. Неки пићари долазе на коњима, упарађени у народноj ношњи. Понеки jе обучен у црногорску народну ношњу, коjа због своjе лепоте и дивних боjа изазива дивљење свих, а посебно деце. Село jе пуно пићара из многих места Херцеговине. При пролазу кроз село, пићари се гласно поздрављаjу са домаћинима и опходе се jедни према другима благонаклоно и срдачно- да jе милина видети такву срдачност и чути толико лепих и топлих речи при поздрављању.

На Никољдан вече одржавала се традиционална Никољданска забава у основноj школи »Краљ Милутин« коjу су посећивали поред пићара и домаћих и наjугледниjи људи Херцеговине. После забаве настављало се народно весеље до зоре. Ове године (1941) нико нам неће доћи. Нема пићара. Нема забаве. Како обележити Никољдан без породица и пићара.

_________

* Прича »Никољдан у Пребиловцима«, потиче из необjављене књиге рукпоиса Митра Шарића. Књига носи jедноставан наслов - име села о коjем слови, Пребиловци. У вриjеме коjе аутор описуjе имао jе, како jе прецизно забиљежио, 12 година, 9 мjесеци и 24 дана. Био jе jедини преживjели члан породице. Породична заjедница у коjоj jе живио састоjала се од пет чланова – и то пет jединаца, сваки од њих био jе jедини преживjели члан породице. Били су то Новица и Митар Шарић, Боро и Милан (Ћебер) Булут и Миленко Медић. Ову jе причу одабрао и лично послао на адресу часописа »Диjаспора« Митар Шарић. И док jе прича чекала да на страницама ове новине угледа светлост дана и обjелодани да у рукупису постоjи сториjа о Пребиловцима, Митар Шарић jе изненада умро у Београду гдjе jе живjео послиjе Другог светског рата. Прича jе обjављена у двоброjу 35-36 на страни 14-15, децембра 2003. године. Људи долазе и одлазе, њихове приче и приче о њима остаjу. Ово jе jедна таква прича о селу коjе jе против своjе и воље његових житеља израсло у симбол мучеништва и страдања народа. Пребиловци се налазе у доњоj Херцеговини, на граници са Далмациjом. Други свjетски рат, од око хиљаду становника Пебиловаца, преживело jе њих 172. Заувиjек jе угашено 36 огњишта а нестало су 52 фамилиjе од коjих су неке имале више од десет чланова.

________

На дневним седељкама пред Медића кућом, људи су се договорили, да се Никољдан прослави по истом обичаjу као и до сада, са jедним изузетком. Свећа, коjа се пали за славу, неће се палити као до сада на дубовоj (храстовоj) облици, већ на пушки, пушчаноj цеви- прецизниjе шупљику пушке.

На Никољдан у нашоj заjедници горело jе пет свећа, jер ми чинимо остатке пет породица. Четири су гореле на пушкама, а jедна на храстовоj облици, jер jа до тог дана нисам био набавио пушку. Исто су поступиле и остале новонастале породичне заjеднице. Нас петорица, устали смо како jе и уобичаjено у 12 сати на молитву, пре ручка, а потом обедовали. Како jе дан био сунчан, после ручка смо изашли напоље. Неочекивано, у jедном тренутку чули смо песму у Булутовоj махали. Погледасмо се немо и зачудисмо; ко пева после убиства народа? У Пребиловцима се ниjе чула песма пуних осам месеци, од априла када jе наша држава окупирана, па до Никољдана.

Након оглашавања песме, видимо, одмах потом, да из Булутове махале излази група загрљених људи. Корача певаjући, и застаjе. Скупљаjу се испод школе, на простору коjи jе омеђен потпорним зидом школског дворишта, Ждракановића кућама и Булутовом махалом- у наjстрожем центру села. Испред Медећа кућа препознаjем двоjицу високих људи,- Гоjка Булута и Милана Медана из села Ортиjеша код Мостара, човека горостасне грађе, са шаjкачом на глави и, чини ми се, са крупним брковима. Он и Гоjко су jедан  до другог, загрљени. Ланац загрљених се пружа лево и десно од њих.

Дошао Милан као и прошле године на славу, у исти дан, код сестре Стане и мужа jоj, његова зета Душана Лоле Булута. Ал’ Стану, сестру и њене кћерке Jоку од 4 и Мирjану од 2 године не нађе. Оне су усниле, насилно, вечити сан 6. августа 1941. године у дубоком понору Шурманачке jаме, од злочиначке усташке руке.

Мучен жељом да искаже бол, подстрекао jе Булуте, да бол заjеднички искажу кроз песму, а не кроз плач. Jедини човек са стране међу Булутима, запевао jе громогласно, из све снаге, а Булути прихватили песму са таквим узбуђењем коjе их jе намах, свеколике, дигло на ноге. Као кад жишка падне у бензин разбуктала су се у људима наjдубља осећања туге, бола и жалости помешана с радошћу, гордошћу, пркосом... Истог тренутка синула им jе идеjа да загрљени, колективно, изађу на наше традиционално сабориште код школе. Њихова песма и поjава на отвореном простору, у средишту села, деловала jе као зов трубе на збор.

Као по команди журно, устрептало, пођосмо к њима а Новица Ново Шарић трчи испред нас. Све живо; Драгићи (Драгићевићи) Шарићи, Ћирићи, Трипковићи, Брњаши (Брњашићи), Ждракановићи, Сухићи, Мирковићи и Ћук, слило се, збило се у jедан округли, велики мушки хор под школом- лицем у лице и прихватило песму. Ушао сам у школско двориште, да са платоа посматрам догађаj.

Певаjу снажно, мушки, са дубоком свешћу о тешкоj несрећи коjа их jе задесила и истовремено с осећањем потребе да се душманима стави до знања – овде смо, живи смо, претраjали смо, нисмо нестали. Песма као грмљавина jечи и одjекуjе околним брдима. Пркосна песма jе постепено jењавала. У душама несрећника кроз песму jе расло осећање туге. У очима многих заискриле су сузе а убрзо и потекле низ лице. И боjа гласова код многих се променила. Само код ретких ниjе наступила промена. Драматичан тренутак прелаза из стања пркоса у стање туге одавала jе дисхармониjа (несклад) гласова. Jедни певаjу, други гласно плачу. Сваки на своj начин испољава своjе унутарње стање.

Био сам узбућен. Ни jедну песму коjу су певали нисам запамтио. Ма ни jедну jедину реч. Памтим jедино слику слику тог скупа, узруjаног, устрептелог, певаjућег и тугуjућег. Кад сам одрастао и у животу се преко позоришта упознао са одрећеним потресним догађаjима, драмама као врстом књижевног дела озбиљног садржаjа – увек сам мислио да оригиналниjе драмско дело нисам видео од оног са прославе Никољдана у Пребиловцима 1941. године – на jавноj сцени усред села. Колико сам био заокупњен тим догађаjем, не памтим како се и кад разишао скуп под школом нити знам шта jе са мном било. Не памтим да сам и кад сам отишао из школског дворишта (кући).

Као да сам сањао а не присуствовао овом догађаjу.