-
Пребиловчани о Пребиловцима
Е, да сам 'тица и да имам крила па да само прелетим изнад Пребиловца, не бих жалила умриjети.
Славка Драгићевић (1924-1993) у избjеглиштву, Никшић- Црна Гора, 1992. године
|
У српскoj поезиjи
|
Сања Драгићевић
Божанска лађа
Дје си ђеде, што облаком сниваш?
Стави спокој свијета у старо срце своје
реци дал’ на огњишту нам биваш,
у зору, кад први пијевац пјесму поје?
Дал’ гори ватра, у доњој, оној кући,
дал’ још цврчи цврчак на камену врелом,
мирише ли хљеб, испод сача, врући
чује ли се смиjех, дјевојачки селом?
Прошеташ ли, ђеде, улицама стрмим
што бијаху пуне животнога сока,
видиш ли ме икад, бар кад загрмим
кад ми срце боде носталгична жаока?
Чујеш ли ме ћеде, чујеш ли ме роде,
посјети ми орах сто на бури стоји,
убери за ме трску коју бију воде
и заложи ватру да огњиштем кроји.
Уживај ми ђедо у небеском пољу,
уживај и мируј јер си живот им’о
живио си њега на свом родном шкољу,
нико ти га туђи тад није узим’о.
Спокојан и срећан ти горе ми буди,
уживај и памти зреле смокве плод,
удахни мени живот, чувај ме од људи
не дај туђем уму да скрене ми ход.
Чувај и не замјери ми роде
што увече плачем за корјеном својим
услед крвних капи што венама броде
и поносне жеље за кућама твојим.
Јер ја мирна бићу, кад увече легнем
у постељу туђу, испод крова празна,
ако дјелић НАШЕ зоре ја досегнем
па макар ми сутра услиједила казна.
А веће казне нема од овдашње те,
која мрси прошлост и сакрива дан,
која носи мирис сопствене срамоте
и меље својим ходом сваки бивши сан.
Наслађена од бола, сјећаћу се
оне ноте прошле што око ми пара
и на силу и у инат ја смијаћу се
кад клекнем на под од носталгичног удара.
А ти, РОДЕ МОЈ СВЕТИ,
огњиштем ходај што угасло је давно,
јер дух твој вјечно ће ту живјети
и садити корјен у земљиште равно.
Пјевај гласно, па да и ја пјевам
на домаћем шкољу рјечних брда сивих;
Ходај споро да те и ја стигнем
да изустим ријеци: “И ЈА ЈЕДНОМ ЖИВИХ“.
Гдjе си ђеде, чујеш ли ме роде?
Београд, 25.октобра 1999. год. |