.

Сјећање на старог Драгу Драгићевића
(испјевао Чедо Трипков Драгићевић)

--------
Драгутин – Драго (Симо) Драгићевић рођен је у Пребиловцима (засеок Мрвићи) 28. марта 1893. године. Био је, први пут, ожењен са Анђом Ђурасовић. Имали су четворо дјеце. Августовски погром народа од стране усташа преживио је само Драгутин и његов син Мирко који је погинуо при крају Другог свјетског рата, почетком октобра 1944. године. У августу 1941. године на Ораховом долу, уз Хутово блато, 10. августа убијена је Драгутинова супруга Анђа (45) рођена Ђурасовић, те њихове кћерке Невенка (13) и Нада стара само 4 године. Син им Симо (20) убијен је у болници у Сарајеву 25. јуна 1941. На Ораховом долу убијени су и чланови фамилије Драгутиновог брата Бошка; Јања (41) рођена Надаждин Бошкова супруга те њихова дјеца Анђа (18), Милован (9) и Софија (7). Сестра им Мила (17) бачена је жива, четири дана раније, у Шурманачку јаму. Бошко је преживио погром са својим синовима, Гојком, Лазаром и Живком. Гојко је погинуо крајем рата, у фебруару 1945. године. На Ораховом долу стрељани су и Цвијета Драгићевић (53) рођена Ћорлука, супруга Огњена (63) који ће бити убијен два дана касније у близини Ораховог дола (мјесто Ноктац). Стрељање је преживио Цвијетин и Огњенов син Ћетко (13). Прича Алексе Драгића Ћетко налази се од марта 2007. године, на порталу Пребиловци-село на интернету. На Ораховом долу тог 10. августа 1941. године убијени су и Мара (36) Булут рођена Бабић, жена Илије који је 4. августа убијен у Мрвићима те њихова дјеца Милорад (11), Неђа (6), Митар (3) и Спасоје (1). Илијина фамилија једна је од 36 пребиловачких фамилија из којих нико није преживио августовски помор `41. Погинули су још истог дана на Ораховом долу Деса (12) кћерка Спасоја Трипковића, Данило (12) Душана Шарића и Анђа (70) Булут рођена Андрић жена Стојана. Други пут Драгутин се оженио 1944. године са Цвијетом (Јово) Рупар са Поплата, рођеном 4. маја 1905. године. Цвијета и Драгутин нису имали дјеце. Драгутин је умро 1. маја 1977. године а његова друга супруга Цвијета умрла је 21. јуна 1991. године. На мјесном православном гробљу Драгутин и Цвијета себи су за живота подигли спомен обиљежје.

Чедo (Трифко) Драгићевић (1907-2000) Чедо је био прије Другог свјетског рата образован занатлија, машинбравар. Радио је, послије рата, у Предузећу за откуп и ферментацију дувана у Чапљини све до пензионисања. У младости је био члан, како су је мјештани звали, ”дилетантске групе” која је у Пребиловцима дјеловала у првој половини 20. вијека. Играо је у комадима који су, до подизања зграде основне школе ”Краљ Милутин” (1924.) и изградње позорнице, играни под отвореним небом или у Брњашевој и Бароновој стаји. Некадашња зграда основне школе у оба рата је рушена и паљена али је приликом њеног обнављана позорница сачувана и кориштена, посебно шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека. Позорница је имала кулисе са два лица. Прилагођиване су као соба али је било могуће да дочарају амбијент природе. Урадио их је сликар Милорад Марковић. Чедо Драгићевић био је ожењен са Ковиљком (1920-2014) рођеном Шакота. Њихови синови Младен и Тихомир живе у Подгорици а Ненад-Нешо у Нишу. Чедо је био страствени пушколовац и врстан познавалац топонимистике Пребиловаца. Седамдесетих година минулог вијека, на свој начин, опјевао је живот једног броја својих комшија. Поред пјесме о старом Драгутину, портал Пребиловци-село на интернету у посједу је и ових пјесама: Успомена на Раду Трипковића (1916-1976), Сјећање на Новицу Драгићевића (1898-1916), Сјећање на Милана Сухића (1911-1977) и Спомен Максиму Булуту Брки (1896-1975). Портал посједује ове пјесме припремљене на основу рукописа који је сачувала Милена Лена Трипковић (1923-2006.) супруга Раде Трипковића (1916-1979) са којим је у браку имала петоро дјеце (Славојка, Анђа, Олга, Данило и Даница). На насловној страни сређеног рукописа руком аутора било је записано: Чедо Драгићевић ”Споменар сјећања”, Пребиловци-Мрвићи, 1970. године. Радина друга супруга Милена Лена рођена Мандрапа, у свом вијеку доживјела да буде Чукунбаба. Имала је 11 унучади, 13 праунучaди и једно чукунунуче. Умрла је у избјеглиштву (Билећа, 2006.) као и Чедо и Ковиљка који су сахрањени у Нишу док је Милена-Лена једина чукунбаба у историји Пребиловаца сахрањена на православном гробљу у Пребиловцима.