Јован Јањић

УВЕК ЉУДИ, НИКАД НЕЉУДИ

(Сјећање на један од три боравака Његове Светости патријарха српског Павла у Пребиловцима)

01 1

Пребиловци, 4.август 1991. Свеšтенство са Његовом светости патријархом Павлом у двориšту некадаšње šколе пред сахрану

Комунизам у Југославији примицао се своме крају. Срби су прве указане прилике користили да крену у откопавање масовних гробница из Другог светског рата, највише насталих, из геноцидних побуда, на подручју некадашње Независне Државе Хрватске.

По избору за српског првојерарха, патријарх Павле, надомак многих стратишта, служио је Литургију и држао опело невино пострадалим жртвама, сурово поубијаним у току рата, а онда лукаво осуђеним на непомен у миру.

Највећа сахрана у једном дану Срба невино пострадалих у Другом светском рату збила се пола века касније, на празник Благе Марије, 4. августа 1991. године. У крипти будућег Спомен-храма у Пребиловцима похрањени су посмртни остаци Срба из Херцеговине, мучки убијаних и бацаних у више херцеговачких јама.

Само у једном налету хрватских усташа свирепо је уморено 560 Пребиловчана, од којих је било 237 деце узраста до 14 година и 233 девојке.

Крипту и темеље будућег Спомен-храма, посвећеног Сабору српских светитеља, освештао је патријарх српски Павле. Потом је Његова Светост, на темељима започетог храма, служио Свету архијерејску литургију, а онда држао опело, на које се чекало пола века.

Уследила је беседа, којом, сада већ у новом рату, Патријарх опомиње свој народ да никада не чини оно што су њему други чинили. Преноси поруку да „народу са толиким бројем светаца, мученика и за Крст часни заточника, не приличи да икоме наноси неправду, а камоли да руши нечије богомоље и светиње, као што су то нама (Србима) чинили и чине људи без Бога и душе“.

Народ се није одвајао од свог духовног оца, све док је био међу њима. Многи су хтели да чују сваку његову реч. На крају, пре него што ће из Херцеговине кренути на нови пут, у центру села, испред некадашње школе „Краљ Милутин“, у којој су усташе на почетку Другог светског рата сакупљали недужни народ, углавном жене и децу, да би их потом одводили и убијали над Шурманачком јамом, а где је касније био Дом културе, домаћини поставише сточић и неколико столица у реду, за Патријарха и свештенике; сипаше у чашице пиће, да се попије за покој душа њихових предака. Патријарх устаде, узима у леву руку чашицу, у којој је било врло мало пића, и казује:

– Нека Господ упокоји душе наше браће и сестара, који, као што рекох, не изгибоше као злочинци, и то је једина стварна утеха. Пред Богом живим, онај ко је човек, увек је жив; а нечовек, пред Њим је мртав и док гази по овом свету. Не дај, Боже, да ми или потомци наши не одржимо име српско и православно онако како ваља и требује. Никада се не бојати ничега и никога, сем Бога. И у песми нашој народној се каже: „јер се Марко не боји никога, разма једног Бога истинога“. А онај који се Бога боји, тај нема разлога да се икога боји, и да се ичега боји, сем греха и онога што је срамотно. Не дај га, Боже, никоме нашем; не дај га, Боже, никоме од људи добре воље!

Нека Господ помилује душе наших покојника! Нека Господ умудри и нас и непријатеље наше, да будемо људи, као што Бог жели и као што се од нас очекује! Здрави да сте сви редом!

Прекрсти се и испи из чашице.

01 2

Новембар 1990. Патријарх Павле са народом у Пребиловцима

Врати се, седе, потписа књиге које свештеници донеше. А онда, видећи мноштво народа који их је окруживао, ишчекујући у тишини да чује још коју његову реч, стаде да говори, позивајући се на приче из литературе – у својој интерпретацији – да би дошао до онога што хоће да каже; тада, када је већ нови рат почео, да изнова опомене и поучи.

Казује смирено, износећи и своја, и туђа искуства, која је проживео и усвојио тако као да су баш његова. Сва та знања и сва та искуства, и своја и туђа, као да је сместио под један исти, заједнички духовни плашт.

– Једног дана бих у разговору са људима о тим нашим невољама – започе причу Његова Светост. – Приђе један млади човек, па ће да каже:

„За све ове наше невоље у многоме је крива и наша православна вера, која нас је вечито учила да будемо милостиви, да не будемо осветољубиви, да праштамо. А ови други око нас имали су сасвим другачији став, другачије схватање, па они ове наше особине знају да искоришћавају на своју корист, на нашу несрећу.“

„Неће то бити баш све тако“, рече. „Наша вера нас учи да увек будемо људи, никад нељуди.“

Осети да је тај млад човек пореклом Црногорац, па ћу га то и упитати:

„Чини ми се да сте Црногорац по пореклу?“

„Јесам“, вели.

„Е, да Вам кажем шта је Марко Миљанов, војвода црногорски, описао у својих пет књига, а у педесетој години живота је учио да чита и пише. Описује једног чичу из Васојевића, који је био добар јунак, али га један младић, Црногорац, с леђа рани, из најнижих побуда, да му дигне оно оружја што је имао. Како га је гађао у главу, куршум није пробио лобању, него је обишао и око му истерао. Чича у крви падне, оним читавим оком види ко га уби. Кад су чичу нашли и питали: „Ко те уби?“, он вели: тај и тај. Ухвате младића и осуде на вечну робију. Чича болова и преболова. Остао је без ока. Кад је преболовао, дигне се у суд, а у суду се нашао и књаз Никола. Чича моли судију и Књаза да пусте оног младића.

„Како, побогу“, вели Књаз, „око ти истерао, и то за шта?! 'Ајде да је била нека свађа, па човек у афекту учини и оно за шта се после каје, кад схвати да није требало то да учини. Или да је била крвна освета; или нешто друго... Него, дигне ти то што си имао, и останеш без ока...“

„Господару, добро чињети, да нам не досади! Њему је седамнаест, а мени шездесет година. Већу несрећу је он учинио себи, него мени.“

Хоће рећи чича: у шездесетој години живот не почиње; ако до сада нисам учинио оно што се могло и што је требало... сада руке дигни. А он је на почетку живота, па зар тако да га почне, и у затвору заврши?!

Патријарх за трен застаде, пребаци се у време у којем живимо, и рече:

– Ни ја, ни ви, не знам да ли бисмо у тој ситуацији тако поступили!? Сви су изгледи да не бисмо. Није нам стао на жуљ, па не знамо шта бисмо му учинили. Али, сви ми осећамо да је то оно што нас је као народ одржало: не само да преживимо биолошки, да данас живимо, него да преживимо као људи Божји.

Потом духовни отац Срба исприча и другу причу, за коју вели да је често и себи и деци понавља.

– У Првом светском рату, један прост човек, прешао Албанију и многе друге несреће, па кад је почела солунска офанзива, он у првом бробеном реду.

Буде рањен, мора у болницу.

Пошто је био лакше рањен, у руку, дају му једног заробљеног Бугарина, када већ иде у Солун, да га тамо, у команду, преда као заробљеника. Како су силазили са положаја према Солуну, Бугарин занемоћа, не може даље. Борбе су биле стално, ко зна кад је јео, кад се одмарао, а сад га слама и тај осећај да је заробљеник. Пада, ноге отказале, даље не може.

Српски рањени војник сиђе са коња, помогне Бугарину да се успне на коња. Узме поводац, и пођу даље. Наиђе командант Степа, иде из команде у Солуну на фронт. Погледа: Бугарин на коњу, рањени Србин коња води.

„Је л', бре, војниче, па зар ти пешке, а Бугарин ти на коњу?!“, вели Степа.

„Господине генерале, ево, сад сам рањен, морам у болницу; а он ми је дат да га у команду предам, као заробљеника. Занемог'о. Ја му помог'о да се успне на коња...“

За тренутак застаде, па пре него што ће командант Степа још нешто да каже, рањени војник рече оно што мисли и осећа:

„Он заробљеник, ја рањеник – непријатељстава више нема; сад смо само људи!“

Кад то изговори, патријарх Павле устаде са столице, и настави стојећи да казује:

– То није само витештво, то није само отменост; то је нешто несравњиво дубље, то је оно чиме смо ми, кажем, остали до данас живи пред Богом живим, али и као људи Божји!

01 3

Највећа сахрана у једном дану Срба невино пострадалих у Другом светском рату 4. август  1991. године

Нисмо ми, кажем и понављам, овце за клање, па – кољи, бацај нас у јаме. Кад је: пушка ти је – пушка ми је, па коме Бог и срећа јуначка. Али, да ми убијамо голоруке, само зато што су рођени у другом народу, то никада! Нико нас није питао хоћемо ли се родити као Срби, као Хрвати, као Турци или као неко други. Нити имамо кривице, нити имамо заслуге за то што смо рођени у народу којем припадамо, али да ли ћемо поступати као људи или као нељуди, то зависи од нас. Бог од нас очекује да увек будемо људи, никад нељуди.

Сам Марко Миљанов формулисао је принцип чојства и јунаштва. Није га он измислио, у нороду га је прочитао, он га је само формулисао. Јунаштво је, вели, да браним себе од непријтеља, а чојство да браним непријатеља од себе. Ни према непријатељу не смем бити нечовек. О томе се ради – заврши причу патријарх Павле, и седе.

Потом реч узима један старији господин, из првог реда окупљеног народа. Као и сви, пажљиво је саслушао сваку реч Његове Светости. Држи и показује зарђалу пушку.

– Ово је пушка једног усташе, који је дошао да убија изнад јаме у Бивољем брду. Каже њему Србин којег су довели ту:

„Нећеш ваљда ти мене бацити у ову јаму: заједно смо ишли у школу, заједно били у војсци...?“

„Наређење је наређење, ја то морам да извршим!“, каже усташа.

„Онда бар да се пољубимо“, вели заробљени Србин.

Пољубе се, Србин повуче усташу. Заједно су доспели у јаму. Усташе прекину бацање два-три дана, покушавајући да изваде свога. Нису успели... Кад смо у откопавању јаме дошли до ове пушке, знали смо да смо дошли до краја, и да ту више нема костију.

Патријарх саслуша, и на то каза:

– Ето, то је оно: пушка ти је – пушка ми је!

А онда вели:

– Време је да пођемо.

Свештеници отпеваше: Испола ети, деспота...

Његова Светост све благослови, уз речи:

– С Богом остајте, нека Бог дâ да се у добру и виђамо и чујемо!

– Амин, Боже! – одговорише сви.

Из књиге др Јована Јањића „Бити човек“ (Београд, 2019.).

Copyright © by Jovan Janjić. Фотографије потичу из Архива Српског националног друштва ”Пребиловци” из Београда. Аутор фотографија Душан М. Мандрапа. Патријарх Павле Пребиловце је посјетио у новембру 1990. у фебруару 1991. и августу 1991. године. Портал Пребиловци-село на интернету благодари ауторима на обогаћивању садржаја завичајне презентације нашег села. Публиковано на порталу Пребиловци- село на интернету јануара 2020. године.

joomla template gratuitjoomla free templates
2020  Prebilovci  globbers joomla template