Други о Пребиловцима
Зорана Дурковић
Уместо цвета и све ће на кемену пребиловачком прилажем, за сада, реч
Је ли вам се икада догодило да имате снажан осећај да сте негде већ били, икао поуздано знате да нисте? Мени се догодило са Пребиловцима после читања приче “Никољдан у Пребиловцима”.
Знам и мирис и звук села. Нароћито зимски. Чујем му и песму и јаук.
Ако нисте никада чули како звучи јаук кроз песму, чућете читајући ову причу. Мене ево прати кроз три годишња доба и знам да ме неће никада напустити и нек неће. Живи смо и међу својима само док живи сећање на нас.
Ја бих да Пребиловчани стрељани и живи у јаме бачени никада не умру. Ако умру, умрећемо и ми, пред Богом и људима, од стида, мада то можда нећемо низ знати, али умрећемо сигурно.
Никољдан у Пребиловцима, те злокобне 1941 јечи смрћу, животом, пркосом, болом, поносом, храброшћу, вером, надом, љубављу. Отежао од мушке сузе, тешке, најтеже преломио се дан на пола као презрела, набрекла воћка: у једној половини смрт у другој живот. Прва јеца. Друга је теши.
Српска кућа је жива док има ко свећу за крсну славу да запали. То су знали Пребиловчани њихов род и пријатељи. Ако нас је злотвор једном убио, неће по други пут, неће заувек.
Упалићемо свећу иако неће имати ко колач нити жито та зготови, ко женским осмехом кућу да угреје и дечијим плачом да је оживи.
Запалти свећу и обратити се Господу молитвом уместо прекора у сред опустошеног села где је сва нејач побијена, где нема више ко да рађа нити ко да расте, је подвиг сам за себе.
Пред њим би се и сам Јов поклонио.
Чак ни он није певао.
Пребиловчани јесу.
За ових неколико деценија живота, прочитах нешто књига и погледах нешто филмова.
Вероватно на хиљаде. Никада и нигде се не сретох са нечим сличним. Нити сам писац нити драматург, сценариста или режисер и нисам никад ни жалила сто нисам. Сада жалим. Никољдан у Пребиловцима је дан над многим данима, победа над многим победама, песма над многим песмама. Жив ми је пред очима и без филма, а како би тек на платну “одјекнуо”. Кад бих некако могла, послала бих писмо појединачно свим режисерима и сценаристима света да сниме филм о Пребиловцима ’41 али и ’45, ’46 кад су се “старци женили”. После тога, можда би се и феникс звао другачије – можда баш Пребиловци!
Човек почесто и кад није жртва воли да се сматра жртвом. На неки болестан начин, то му некако чак и годи, “пере” му мане и грехе, изазива сажаљење и милосрђе или бар скреће пажњу на њега.
Праве жртве обично лижу своје ране у тмини самоће, да нико не види. Пре него што изађу на светлост, међу људе, превију болна места, отресу блато са ципела, сузе са ревера и изаберу снагу уместо слабости, храброст уместо кукавичлука, реку уместо баре, планинске врхове уместо мочвара, понос уместо стида! Живот уместо смрти!
О овоме свему и још много чему Пебиловчани би могли научити свет.
Остаје ми једино да се надам да ће Пребиловци бити сасвим обновљени уз помоћ људи који осећају симболику, величину и значај опстанка села и препорода за све нас Србе и све Људе мучки поморене било где на овој планети.
С дубоким поштовањем предака и потомака овог јединственог села.
ШТАМПА О ПРЕБИЛОВЦИМА
Пребиловци - мржња запечаћена у jами
У jужном диjелу Босне и Херцеговине простире се крашка област далеко пространиjа од висоравни Акиjоши у Jапану. На земљи су огољене грубе кречњачке стенепа су и планине беличасте.
"Село чиjе jе сећање запечаћено налазило се у jедном кутку такве крашке висоравни. Његово име jе Пребиловци.
"Asahi Shimbun" (Токио) на размеђи виjекова, 1999. године покренуо jе и реализовао jединствен проjекат обиљежавања XX виjека на своjим страницама. Лист коjи излази у милионском тиражу приказао jе, у оквиру проjекта "Поруке 20. века", судбину четири села у свиjету. Jедно jе код Нагасакиjа, гдjе jе 1945. године бачена атомска бомба, друго jе у Кини, треће у Францускоj док jе четврто село коjе jе укључено у проjекат било Пребиловци у Херцеговини. У Другом свjетском рату Пребиловци су страдали више него и jедно село у Европи. Готово циjело село Пребиловци завршило jе живот у jедном дану, да дну jаме Голубинке коjа се налази између села Шурманци и Међугорjе, на десноj обали риjеке Неретве. "У Пребиловцима 1941. године ниjе било комуниста, броj jама ниjе jасан, село ниjе имало старjешину", записано jе на страницама jапанског листа. Поред свега, пише лист, остаjе истина да jе трагедиjа Срба у НДХ 1941. заиста jедно од обиљежjа глобалне историjе XX виjека.
Село са искључиво српским становништвом. У Другом светском рату побиjено jе 80 одсто његових житеља, а било jе забрањено чак и да буду сахрањени.
У априлу 1941. године Краљевина Jугославиjа се срушила под налетом сила Осовине, на челу са Немачком и Италиjом.
Држава jе била распарчана, а у Хрватскоj jе успостављена пронацистичка марионетска влада коjоj jе прикључена Босна и херцеговина. Режим jе, по угледу на Хитлеров, започео са уништавањем Срба, Jевреjа и Рома.
"Масакр jе спроведен у три фазе", каже господин Милорад Екмечић, раниjе професор Универзитета у Сараjеву.
Наjпре су мета били комунисти, затим, одрасли мушкарци да би на краjу то постали сви."
Сећање Митра Шарића
Господин Митар Шарић (70) у то време jе имао 12 година. Био jе врео августовски дан.
Неколико хиљада наоружаних људи jе опколило село. Мушкарци су побегли, а он се заjедно са оцем сакрио у шуми. Сви су мислили да ће само мушкарци бити убиjани.
Међутим, то jе био последњи талас масакра.
Око 500 жена, деце и стараца коjи су остали у селу било jе одведено у jаму преко реке. Скривен иза стене господин Шарић jе посматрао таj призор. Тада jе последњи пут видео маjку, млађег брата и млађу сестру. Сељани су живи бацани у jаму дубоку сто и неколико десетина метара. Нико се ниjе вратио.
Убиjено jе и много мушкараца коjи су покушали да побегну. Међу њима jе био и његов отац. Дванаестогодишњи дечак jе остао потпуно сам. У селу са више од хиљаду становника само jе њих 175 преживело.
Село су напали Хрвати и муслимани из околних места. Тамо где су Срби у већини, међутим, догађали су се обрнути случаjеви.
У свака од три народа изворно тече иста jужнословенска крв. По изгледу и jезику се готово и не разликуjу.
Иако се се разликуjу смао по вери, сукобили су се и гомилали мржњу сваки пут кад би дошло до смене владара, од времена Турске и Аустроугарске, па до нацистичке Немачке.
Према званичноj статистици у Jугославиjи jе током Другог светског рата било око милион и седамсто хиљада жртава. Од тога већи броj ниjе погинуо у борбама са Немцима, већ у "братоубилачком рату"
После рата Титов режим коjи jе поново уjединио Jугославиjу, дебелим jе бетонским плочама затворио те jаме коjих има, кажу, од 50 до 70. Ако се само jедна поново отвори, онда ће ланчана реакциjа мржње бити покренута и ствари ће измаћи контроли - у том страху, изгледа, покушали су да запечате прошлост.
Jугославиjи jе било потребно да оствари jединство своjих народа. У сукобу са СССР-ом по питању социjализма ниjе било другог избора него да се иде сопственим путем под геслом "Братство и jединство".
Али, запечаћено сећање ниjе бледело.
У Jесен 1990. године кад jе jугословенски систем почео да се љуља, мештани су отворили jаму и сећање на масакр jе из ње избило с jош већом мржњом.
"Било jе потребно да проће педесет година да бисмо ожалили своjе коjи почиваjу тако близу. А они коjи су их поубиjали нису ни хтели да нам помогну", љути се господин Весо Булут (45), бивши старешина села Пребиловци.
На то професор сараjевског универзитета господин Имамовић, муслиман, каже: Ископавање jе било припрема за нови рат. Удахнуо jе мржњу младима коjи нису знали за прошлост.
Поновљена трагедиjа
"Срби нису jедини коjима ниjе дозвољено да сахране своjе" - бране се Хрвати.
Кад jе 1992. године почео грађански рат у Босни, Хрвати су поново напали село. Куће су иништене до последње. Црква и костурница су миниране а кости ископане из jаме, претворене су у прах и распршене. од тада jе село пусто.
У грађанском рату у Босни jе половина становништва, односно око два милиона триста хиљада људи, истерана из свог завичаjа.
Три године пошто jе рат завршен, 80 одсто њих jош увек живи избегличким животом. Попут житеља Пребиловаца, немаjу где да се врате чак и да то желе.
Ако и има мало утехе за људе из Босне и Херцеговине, онда би можда било то што сада могу без страха да лиjу сузе и изусте своjу мржњу.
* Аутор jе jапански новинар Нобору Нагаока. Чланак jе обjављен 12. октобра 1998. године у листу "Asahi Shimbun" (Токио). Политика (Београд) jе исти чланак пренjела у броjу од 13. фебруара 1999. године на страни 6.