Други о Пребиловцима

Зорана Дурковић

Уместо цвета и све ће на кемену пребиловачком прилажем, за сада, реч

Је ли вам се икада догодило да имате снажан осећај да сте негде већ били, икао поуздано знате да нисте? Мени се догодило са Пребиловцима после читања приче “Никољдан у Пребиловцима”.
Знам и мирис и звук села. Нароћито зимски. Чујем му и песму и јаук.
Ако нисте никада чули како звучи јаук кроз песму, чућете читајући ову причу. Мене ево прати кроз три годишња доба и знам да ме неће никада напустити и нек неће. Живи смо и међу својима само док живи сећање на нас.
Ја бих да Пребиловчани стрељани и живи у јаме бачени никада не умру. Ако умру, умрећемо и ми, пред Богом и људима, од стида, мада то можда нећемо низ знати, али умрећемо сигурно.
Никољдан у Пребиловцима, те злокобне 1941 јечи смрћу, животом, пркосом, болом, поносом, храброшћу, вером, надом, љубављу. Отежао од мушке сузе, тешке, најтеже преломио се дан на пола као презрела, набрекла воћка: у једној половини смрт у другој живот. Прва јеца. Друга је теши.
Српска кућа је жива док има ко свећу за крсну славу да запали. То су знали Пребиловчани њихов род и пријатељи. Ако нас је злотвор једном убио, неће по други пут, неће заувек.
Упалићемо свећу иако неће имати ко колач нити жито та зготови, ко женским осмехом кућу да угреје и дечијим плачом да је оживи.
Запалти свећу и обратити се Господу молитвом уместо прекора у сред опустошеног села где је сва нејач побијена, где нема више ко да рађа нити ко да расте, је подвиг сам за себе.
Пред њим би се и сам Јов поклонио.
Чак ни он није певао.
Пребиловчани јесу.
За ових неколико деценија живота, прочитах нешто књига и погледах нешто филмова.
Вероватно на хиљаде. Никада и нигде се не сретох са нечим сличним. Нити сам писац нити драматург, сценариста или режисер и нисам никад ни жалила сто нисам. Сада жалим. Никољдан у Пребиловцима је дан над многим данима, победа над многим победама, песма над многим песмама. Жив ми је пред очима и без филма, а како би тек на платну “одјекнуо”. Кад бих некако могла, послала бих писмо појединачно свим режисерима и сценаристима света да сниме филм о Пребиловцима ’41 али и ’45, ’46 кад су се “старци женили”. После тога, можда би се и феникс звао другачије – можда баш Пребиловци!
Човек почесто и кад није жртва воли да се сматра жртвом. На неки болестан начин, то му некако чак и годи, “пере” му мане и грехе, изазива сажаљење и милосрђе или бар скреће пажњу на њега.
Праве жртве обично лижу своје ране у тмини самоће, да нико не види. Пре него што изађу на светлост, међу људе, превију болна места, отресу блато са ципела, сузе са ревера и изаберу снагу уместо слабости, храброст уместо кукавичлука, реку уместо баре, планинске врхове уместо мочвара, понос уместо стида! Живот уместо смрти!
О овоме свему и још много чему Пебиловчани би могли научити свет.
Остаје ми једино да се надам да ће Пребиловци бити сасвим обновљени уз помоћ људи који осећају симболику, величину и значај опстанка села и препорода за све нас Србе и све Људе мучки поморене било где на овој планети.
С дубоким поштовањем предака и потомака овог јединственог села.

ШТАМПА О ПРЕБИЛОВЦИМА

Два рођења и двије смрти Пребиловаца

Пребиловачка имена, Радован, Лазар, Букашин, Ђурђа, Бранислава, Ристо, Василије, Јованка, Ђорђо… име до имена, од памтивијека за памтивијек. Свако име које је отето од заборава, које је оживљено у Пребиловцима, заслужује написану причу која је већ испричана и предата покољењу

Пише ми комшија Данило (Надаждин),
”Скоро ће година да се нисмо срели. Да знаш, што сам нешто жељан разговора.”
Даље, у писму, мој комшија из Пребиловаца оживљава завичајне слике и замјера ми што ономадне, кад сам био у Требињу, не навратих код њега и његових. Чуо да сам био ту близу њега а тако далеко. Отписаћу му како ми је за вријеме боравка у Требињу било необично тешко. На души. Заробила ме мисао с питањем; колико ли је, сада, у овом граду мојих дојучерашњих комшија? Шта раде? Како им је? А, нема се времена ни среће да барем некога пронађем. Да се видимо. Између сновиђења и јаве појавио се Зоран (Данилов унук). Зове ме дијете кући. А мене посао зове на другу страну. Неодложан посао. Јавићу се, доћи ћу, другом приликом. Намјерно.

Књига погинулих

У писму комшије Данила списак пребиловачких жртава из 1941. годинe. Tо је књига имена породица, људи, жена и дјеце које су усташе на звјерски начин ликвидирале. Заједно смо истраживали подземне Пребиловце. Списак који сам добио значајан је по томе што је то, до сада, најкомплетнији од свих који су припремани. Колико се зна припремљено је шест спискова. На припремама реченог списка који је сачувао Данило заједно смо радили. Са нама је био и Милко Булут. Имали смо задатак да провјеримо све податке и тако припремимо коначан списак са којег су се имена са презименима требала угравирати у храм посвећен «Сабору српских светитеља и пребиловачких великомученика», који је почео да се гради у Пребиловцима.
Ми смо списак завршили. Изградња цркве је почела. У њеној крипти сахрањене су мошти жртава – Срба, које су се вратиле из пакла јама. Здање грађено свесрпским трудом нарасло је до импозантних висина. Назирала се градитељска, апрхитектонска и духовна љепота вјечног боравишта Срба из овог дијела Херцеговине уморених у четири године рата. Скоро сви су убијени у првој години рата – од Илиндана до Митровадана.
Списак је сачуван захваљујући комшији Данилу. Храм у изградњи је срушен. Убијено је, по други пут, осам стотина становника Пребиловаца. По други пут је угашен сваки живот у селу. Листам списак. Никога са тог списка нисам лично познавао. Припадам оној генерацији која је имена добијала по именима своје браће из јама. А, опет, свако ми име познато. Свако презиме. Свако од 116 домаћинстава.
Радован, Лазар, Вукашин, Ђурђа, Бранислава, Ристо, Василије, Јованка, Ђорђо, Слободан. Име до имена, од памтивијека за памтивијек.
Свако име које је оживљено у Пребиловцима представља дио историје српског народа. Вриједило би учинити напор да се о сваком имену напише прича. Већ је испричана и предата покољењима. Треба је само још једном чути и забиљежити.

Слободан и Ристо

Ристо и Слободан могли су понијети било које друго српско име. Да није било тог несрећног рата, доживјели би дубоку старост. А нису.
Ристо је рођен и погинуо иси дан.
Слободан је рођен 1937. године.
Ристо није на овом свијету честито ни заплакао.
Слободан је тек био дорастао до првих дјечијих игара.
Различита година рођења два невина живота.
Година смрти: Насилна. Иста. 1941.
Као и сваки човјек Трипко је желио потомство. Рађале су се, међутим, кћери- једна за другом. Девет их је Трипко Ћирић имао оног дана 1937. године када се родио Слободан. Стизале су честитке са свих страна. Славило је цијело село. Стигли су поклони и са Двора у Београду.
Стежући обруч око Пребиловаца усташе су међу првима тражиле Трипка Ћирића. У наручју су му заклали сина Слободана а потом и њега. Било је то у оном великом Долу испод села., у близини Ћирине родне куће.
А, кћерке?
Девет их је имао. Стана, Јока, Дара, Стоја, Радојка, Сава, Славојка, Неђа и Ангелина.
Одрасле дјевојке и дјевојчице свој живот и своју младост скончале су, гдје и младост Пребиловаца- у дубини Шурманачке јаме.
Угасило се огњиште Ћирино.
Некадашња кућа на крају села постала је топоним крај којег су сељани олазили или долазили из поља уз ријеку Брегаву. (”Идемо крај Ћирине куће”, ”Играо сам се у Ћириној авлији”, Брао сам шипке код Ћирине куће”). Пребиловчанима је то, иако је рушевина, Ћирина кућа. Као да је ту све године од оног до овог рата бујао живот. А стварне куће нема. Нема ни једног чељадета што се гријало уз огњиште Ћирине куће. Боже, колики је то злочин.

Рођен и убијен исти дан

Слободану не дадоше злотвори да слободно одрасте, да продужи Ћирину лозу. Али његовом смрти, није крај приче о Слободану. Чувајући успомену на свог ујака Војислав и Илинка Драгићевић, једном од тројице својих синова, другом по реду, дадоше име Слободан. Умро је у овом рату од посљедица рањавања. Иза њега остала је супруга и три кћерке Слађана, Јелена и Илинка.
Ристо је прича за сваку будућу књигу о страдању Срба на некадашњим југословенским просторима.
Мајка Милева рађала је своје прво дијете – управо оног дана када су усташе опколиле село. Био је 4. aвгуст. За чудо Божије, они који су први стигли на врата Милевине куће имали су у себи сажаљења према жени која рађа.
Други који наиђоше нису имали милости.
Са Медановом и Надаждиновом чељади одвели су Милеву у До испод села. Тамо су јој над ископаном заједничком гробницом распорили утробу и извадили дијете. Мушко.
Силом рођену бебу су убили и поново је, дајући јој име Јован, вратили у утробу мајке. Касније је Лазар Медан, јер отац дјетета Богдан није преживио покољ, у матичним кљигама записао рођење дјетета. Дао му је име Ристо.
Прикупљајући и провјеравајући податке о жртвама Пребиловаца, матичар Скупштине општине Чапљина Милојка Фазлагић, Комисији која је то радила, издала је, наравно на оснву документације, извод из матичне књиге за Ристу Медана.
«Ристо Медан. Отац Богдан, мајка Милева рођена Шупљеглав. Датум и година рођења: 6. август 1941. године. Година смрти 6. aвгуст 1941. године».

----
Аутор репортаже која је објављена у листу Јавност, Сарајево- Београд, (aприл 1994.) је Ацо Драгићевић. Репортажа је илустрована фотографијом једног од спомен обиљежја у Пребиловцима. Испод фотографије је писало: Ни тога више нема: Овдје су сахрањене жртве усташког терора из села Пребиловаца и 31 жртва терора из требињске општине погинулих у љето 1941. г.
Споменик подижу породице погинулих и друштвено-политичке организације општине Чапљина.
Према књизи «Пали у борби за слободу Чапљина- Неум 1941-1945», проф. Момчила Екмечића «30. јула (1941.) на војној рампи у Чапљини убијено је 28 затвореника из Требињске шуме»
Списак жртава из Пребиловаца о којем је ријеч у овој репортажи уступљен је професору доктору Новици В. Воjиновићу који га је објавио у књизи "Српске jаме у Пребиловцима - Геноцид хрватских клероусташа над Србима у Херцеговини", Подгорица 1991. године страна 442 – 472.
Напомене уз репортажу «Два рођења и двије смрти Пребиловаца» дјело су web-тима и урађене су приликом њеног објављивања на презентацији Пребиловци-село на Интернету у септембру 2008. године