Други о Пребиловцима

Зорана Дурковић

Уместо цвета и све ће на кемену пребиловачком прилажем, за сада, реч

Је ли вам се икада догодило да имате снажан осећај да сте негде већ били, икао поуздано знате да нисте? Мени се догодило са Пребиловцима после читања приче “Никољдан у Пребиловцима”.
Знам и мирис и звук села. Нароћито зимски. Чујем му и песму и јаук.
Ако нисте никада чули како звучи јаук кроз песму, чућете читајући ову причу. Мене ево прати кроз три годишња доба и знам да ме неће никада напустити и нек неће. Живи смо и међу својима само док живи сећање на нас.
Ја бих да Пребиловчани стрељани и живи у јаме бачени никада не умру. Ако умру, умрећемо и ми, пред Богом и људима, од стида, мада то можда нећемо низ знати, али умрећемо сигурно.
Никољдан у Пребиловцима, те злокобне 1941 јечи смрћу, животом, пркосом, болом, поносом, храброшћу, вером, надом, љубављу. Отежао од мушке сузе, тешке, најтеже преломио се дан на пола као презрела, набрекла воћка: у једној половини смрт у другој живот. Прва јеца. Друга је теши.
Српска кућа је жива док има ко свећу за крсну славу да запали. То су знали Пребиловчани њихов род и пријатељи. Ако нас је злотвор једном убио, неће по други пут, неће заувек.
Упалићемо свећу иако неће имати ко колач нити жито та зготови, ко женским осмехом кућу да угреје и дечијим плачом да је оживи.
Запалти свећу и обратити се Господу молитвом уместо прекора у сред опустошеног села где је сва нејач побијена, где нема више ко да рађа нити ко да расте, је подвиг сам за себе.
Пред њим би се и сам Јов поклонио.
Чак ни он није певао.
Пребиловчани јесу.
За ових неколико деценија живота, прочитах нешто књига и погледах нешто филмова.
Вероватно на хиљаде. Никада и нигде се не сретох са нечим сличним. Нити сам писац нити драматург, сценариста или режисер и нисам никад ни жалила сто нисам. Сада жалим. Никољдан у Пребиловцима је дан над многим данима, победа над многим победама, песма над многим песмама. Жив ми је пред очима и без филма, а како би тек на платну “одјекнуо”. Кад бих некако могла, послала бих писмо појединачно свим режисерима и сценаристима света да сниме филм о Пребиловцима ’41 али и ’45, ’46 кад су се “старци женили”. После тога, можда би се и феникс звао другачије – можда баш Пребиловци!
Човек почесто и кад није жртва воли да се сматра жртвом. На неки болестан начин, то му некако чак и годи, “пере” му мане и грехе, изазива сажаљење и милосрђе или бар скреће пажњу на њега.
Праве жртве обично лижу своје ране у тмини самоће, да нико не види. Пре него што изађу на светлост, међу људе, превију болна места, отресу блато са ципела, сузе са ревера и изаберу снагу уместо слабости, храброст уместо кукавичлука, реку уместо баре, планинске врхове уместо мочвара, понос уместо стида! Живот уместо смрти!
О овоме свему и још много чему Пебиловчани би могли научити свет.
Остаје ми једино да се надам да ће Пребиловци бити сасвим обновљени уз помоћ људи који осећају симболику, величину и значај опстанка села и препорода за све нас Србе и све Људе мучки поморене било где на овој планети.
С дубоким поштовањем предака и потомака овог јединственог села.

ШТАМПА О ПРЕБИЛОВЦИМА

СЗС у посети Екмечићима

Екмечићи из Пребиловаца

Представници Хуманитарне организације Срби за Србе први пут су посетили српске породице у Херцеговини. Прва породица коју смо обишли били су Екмечићи, повратничка осмочлана породица која се вратила у ''познато'' село Пребиловци. Пребиловци су познати по масовним истребљењима Срба у Другом светском рату као и ратовима 1991-1995 на простору бивше Југославије. „Мало је насеља у Босни и Херцеговини која имају такву историју као Пребиловци у Херцеговини. Мало их је у свијету да су тако страдали. Само је већа трагедија села Ладице у Чешкој. У другом сјетском рату од преко 1000 становника рат је преживјело само 172.
У грађанском рату у БиХ 1992. године становништво из Пребиловаца је протјерано у операцији „Чагаљ“, здруженим снагама хрватске војске, ХВО и муслиманских снага, а село запаљено, црква са криптом, у којој су били сахрањени посмртни остаци жртава из другог свјетског рата, уништена је и сравњена са земљом.“

Данас у Пребиловцима од 20 так пријављених повратника свега се 6 породица за стално вратило. Миладин и Сојка Екмечић су били међу првима који су одлучили да се врате на своје. 1992 су напустили дом и провели рат у Билећи. Миладин се прикључио ВРС. Послије рата су покушали остати у Билећи али када је Миладин увидио да је избјеглички живот тежак одлучили су 2002 године да се врате на своје. Затекли су све порушено, посјечено и попаљено. Кућа тотално срушена, воћнаци посјечени ливаде запуштене.

Најмлађи Екмечићи у свом дому

Полако су се ових 8 година Екмечићи кућили. Кућу су поново подигли и у једној половини живе Миладин са породицом а у другој његов брат и његова породица. Направио је Миладин и шталу, набавио краве. Поново посадио и још увијек сади воћке. Обрађује велике површине своје земље а и узима и у закуп туђе да би што више посијали.

Миладин и Сојка имају петоро паметне и вриједне дјеце. Бојан (18 година) иде у средњу у Мостар. Бојана (15 год.) такође у средњу а Бранка (10 год.) и Биљана (9 год.) иду у основну у Чапљини. Божана (3 год.) једина остаје кући са родитељима.

Дјеца помажу око свега и њих четверо (Божана је још мала) са својим родитељима све ручно обрађују а за оно што не могу морају плаћати трактор. Неријетко им доста тога пропадне јер ручно нису довољно брзи па им усјеви, као прошле године парадајз, због погоршања времена пропадне.

Миладин и Сојка напорно раде, од јутра до мрака за своју дјецу и не жале се. Кућа треба још радова. У ходнику Миладин још плочице није залијепио али као што каже „таман скупим нешто пара а оно искрсне нешто што треба дјеци...“.

Научили су Екмечићи да шуте и трпе и да се ником не жале. Миладин се полако и напорно кући и довољно својој дјеци заради. Сојка вриједна жена сваку воћку, сваку биљку искористила и својој дјеци направила ђемова, сокова и киселица.

Земља пропада, обрађује се ручно..

Очекивали ме Екмечићи и домаћински дочекали. Дјеца радознала и весела једно на друго пазе док им отац прича како је нашао дивљи шипурак па га донио кући и посадио да имају за чаја и како је тако једно по једно дрво наново садио и калемио. Како планира продати једну јуницу да може платити превоз сијена. Како су у малом импровизованом пластенику већ саднице парадјза довољно нарасле да их може садити.

Како је прије пар година узгојио највећу лубеницу у крају па је био и у новинама. Планова и жеља јако много а све морају рукама јер о трактору могу само сањати. „Добро је здрави смо а дјеца слушају и вриједна су па опет привредимо“ каже Миладин а мени пада на памет да би врло лако дошли на руб егзистенције да се домаћин разболи јер Влада Републике Српске о повратницима у другом ентитету не брине док поменути ентитет води рачуна о свом националном корпусу и храбри српски повратници немају врата на која би могли покуцати.

Обраћао се Миладин писмено два пута Влади Републике Српске у нади да ће му помоћи у куповини трактора али му никад нико није одговорио. Обраћао се на разна мјеста јер је свјестан да би са трактором могли чуда направати. Нико му није помогао и помирио се Миладин са чињеницом да се сам за своју дјецу мора борити молећи се Богу да му да довољно снаге и здравља за то.

Како су ме дочекали тако су ме Екмечићи и испратили, срдачно и топло. Миладин ми је на повратку показао порушену цркву и костурницу коју су они мало рашчистили овог љета и оскрњављено гробље. Ја сам као и на доласку остала забезекнута како је од Мостара према Чапљини сваки назив мјеста написан ћирилицом уредно црном бојом премазан и како се и на тај начин сваки повратник покушава застрашити али и поред тога Екмечићи живе и раде у својим Пребиловцима и надају се бољем времену и свијетлијој будућности својој дјеци.

Због њих, због свих осталих који су се вратили на своја огњишта и који одољевају свакој непријатности се надам да ћемо моћи Екмечићима помоћи и да ћемо тако тој дјеци поручити да нас има на свим крајевима свијета који мислимо на њих и да нису сами.