Други о Пребиловцима
Зорана Дурковић
Уместо цвета и све ће на кемену пребиловачком прилажем, за сада, реч
Је ли вам се икада догодило да имате снажан осећај да сте негде већ били, икао поуздано знате да нисте? Мени се догодило са Пребиловцима после читања приче “Никољдан у Пребиловцима”.
Знам и мирис и звук села. Нароћито зимски. Чујем му и песму и јаук.
Ако нисте никада чули како звучи јаук кроз песму, чућете читајући ову причу. Мене ево прати кроз три годишња доба и знам да ме неће никада напустити и нек неће. Живи смо и међу својима само док живи сећање на нас.
Ја бих да Пребиловчани стрељани и живи у јаме бачени никада не умру. Ако умру, умрећемо и ми, пред Богом и људима, од стида, мада то можда нећемо низ знати, али умрећемо сигурно.
Никољдан у Пребиловцима, те злокобне 1941 јечи смрћу, животом, пркосом, болом, поносом, храброшћу, вером, надом, љубављу. Отежао од мушке сузе, тешке, најтеже преломио се дан на пола као презрела, набрекла воћка: у једној половини смрт у другој живот. Прва јеца. Друга је теши.
Српска кућа је жива док има ко свећу за крсну славу да запали. То су знали Пребиловчани њихов род и пријатељи. Ако нас је злотвор једном убио, неће по други пут, неће заувек.
Упалићемо свећу иако неће имати ко колач нити жито та зготови, ко женским осмехом кућу да угреје и дечијим плачом да је оживи.
Запалти свећу и обратити се Господу молитвом уместо прекора у сред опустошеног села где је сва нејач побијена, где нема више ко да рађа нити ко да расте, је подвиг сам за себе.
Пред њим би се и сам Јов поклонио.
Чак ни он није певао.
Пребиловчани јесу.
За ових неколико деценија живота, прочитах нешто књига и погледах нешто филмова.
Вероватно на хиљаде. Никада и нигде се не сретох са нечим сличним. Нити сам писац нити драматург, сценариста или режисер и нисам никад ни жалила сто нисам. Сада жалим. Никољдан у Пребиловцима је дан над многим данима, победа над многим победама, песма над многим песмама. Жив ми је пред очима и без филма, а како би тек на платну “одјекнуо”. Кад бих некако могла, послала бих писмо појединачно свим режисерима и сценаристима света да сниме филм о Пребиловцима ’41 али и ’45, ’46 кад су се “старци женили”. После тога, можда би се и феникс звао другачије – можда баш Пребиловци!
Човек почесто и кад није жртва воли да се сматра жртвом. На неки болестан начин, то му некако чак и годи, “пере” му мане и грехе, изазива сажаљење и милосрђе или бар скреће пажњу на њега.
Праве жртве обично лижу своје ране у тмини самоће, да нико не види. Пре него што изађу на светлост, међу људе, превију болна места, отресу блато са ципела, сузе са ревера и изаберу снагу уместо слабости, храброст уместо кукавичлука, реку уместо баре, планинске врхове уместо мочвара, понос уместо стида! Живот уместо смрти!
О овоме свему и још много чему Пебиловчани би могли научити свет.
Остаје ми једино да се надам да ће Пребиловци бити сасвим обновљени уз помоћ људи који осећају симболику, величину и значај опстанка села и препорода за све нас Србе и све Људе мучки поморене било где на овој планети.
С дубоким поштовањем предака и потомака овог јединственог села.
ШТАМПА О ПРЕБИЛОВЦИМА
Одисеj из Пребиловаца
У Пребиловцима, сивом и голом камењару, живи 70-то годишњи Васо Драгићевић. Као младић обарао jе рекорде херцеговачког првака у скоку у даљ и увис и бацању кугле. Можда га jе та спортска свестраност одвела у далеке земље, у пустоловину.
Након регрутациjе убрзо се нашао у униформи аустроугарске морнарица у Пули. Усакоро jе био премjештен у воjни логор Цинтау, у Кини, као репрезентативац аустроугарске морнарице.
На такмичењу у Пекингу триjумфовао jе, оборио jе све рекорде у скоку удаљ и увис и освоjио двиjе златне медаље.
Дошао jе у сукоб са с командантом логора. Урезао jе, ћирилицом, своjе име у зид ограде логора. Био jе саслушан и затворен. Ниjе му се ишло у затвор нити му се остаjало у логору. Побjегао jе. Стигао jе у Манџуриjу, упутио се према рускоj граници. Лутао jе неко вриjеме око границе и наjзад успио пребjећи. Нашао се у Хрибину. Руске власти упутиле су га у Владивосток. Радио jе на изградњи Транссибирске жељезнице.
Избио jе Први свjетски рат. Нашао се у затвору без икаквих докумената. Посумњали су да jе аустриjски шпиjун. У истражном затвору провео jе два мjесеца. На суђењу jе рекао да jе Србин из Херцеговине. Суци су прегледали карте и кад су Херцеговину нашли у Аустриjи, осудили су га на робиjу у Сибиру. Одбио jе да иде с другим оптуженим Ниjемцима. Спасиле су га риjечи: "Нећу са Швабама, jер од њих бjежим, па ме стриjељаjте!"
Казна му jе смањена на мjесец дана. Након затвора jе неко вриjеме лутао градом. Случаjно се упознао с групом Црногораца печалбара коjи су му помогли.
Тражећи пасош за домовину, поново се нашао у Пекингу. Руски амбасадор упутио га jе у Ханхоу гдjе jе остао jедно вриjеме и постао кинески полицаjац. Након двиjе године у кинескоj полициjи поново одлази у Русиjу, ступио jе у козаке.
Вратио се по трећи пут у Владивосток. Ту га jе затекла 1917. година. Приступио jе бољшевицима. Наjтеже борбе су му биле у Хабаровску.
Вратио се у Хрибин 1921. Нашао се са заробљеним српским воjницима и кренуо пjешице преко Бугарске у Jугославиjу.
Вратио се у Пребиловце с дугом брадом, успоменом на козачки живот. Већ су га били заборавили, мислили да jе погинуо.
Своjе доживљаjе описао jе у путопису "Тежак удар у Пекингу"
Благота Копривица
_______
Арена, Загреб, година VII broj 230
21. маj 1965. године
На www.prebilovci.net од децембра 2006. године
Цртица
Поводом репортаже "Одисеj из Пребиловаца"
Ждракановићи из Пребиловаца, сви и реда, високи су, атлетски грађени и снажни. Соколско друштво из Пребиловаца увиjек jе на соколским такмичењима побjеђивало у атлетским дисциплинама. Пред Други свjетски рат Соколско друштво Пребиловци било jе наjбоље у Херцеговини. Наjвише захваљуjући Ждракановићима. И Шарићима.
У причама о спортском животу Пребиловаца наjчешће се спомињу Васо Ждракановић- Драгићевић, Новица Шарић - Шоп и Максим Булут - Мацан а од Пребиловчана у биjелом свиjету Милорад Драгићевић-Баjа и Саво Екмечић.
По свему jе Васо Драгићевић наслиjедио оца Jову. Прича се и причаће се како jе Душан Шарић -Алага, враћаjући се из млива с коњем натовареним брашном одлучио да на Бунару у Брегави растовари брашно- да одмори и нахрани коња па да пред вече крене кући. На Бунару коjи jе био мjесто окупљања сеоске младости, биjаше доста момака коjи су бацали камена с рамена. "Има ли делиjе да изнесе оваj товар брашна под Гоjанов до- његов jе", рекао jе Душан. Jави се Jово Ждракановић, Васин отац. Повезао jе узицом два арара брашна. Jедан jе ставио на леђа а други на груди (заjедно било jе стотину килограма брашна, каже прича) и крену путем уз брдо. Измећу Бунара у Брегави и Гоjановог дола висинска разлика jе око 80 метара. Пут jе свакако био ближи хиљаду него пет стотина метара. Кад jе Алага видjео да jе враг однио шалу, да jе Jово превалио више од половине пута до Гоjановог дола, повика одоздо из Брегаве да остави jеднан арар брашна ту на путу а да други да носи своjоj кући. И би тако. Увече власнику брашна Jово jе вратио празну врећу. Jовин син Васо прву "враголиjу" извео jе приликом jављања на регрутациjу за воjску Аустро-Угарске. Пред регрутску комисиjу у Стоцу, тада су Пребиловци припадали Стоцу, изашао jе на рукама, савладавши при томе двадесетак степеница. Обрео се у морнарици у Пули а склоност ка спорту отворила му jе путеве у далеке свиjетове. Прескакао jе на Лукама у Брегави волове у jарму, по дужини. Кад се оженио трећи пут за Госпавом Гошом Буквић из Горњег Храсна, прекрштених нога, из сjедећег сатава, прескочио jе синиjу са дволитром вина нањоj.
Невиђена и нечувена jе била упорност Васе Ждракановића да се уз његово презиме користи и Драгићевић. Дуго jе, након повратка из биjелог свиjета, одбиjао примати писма коjа су стизала на име Васо Ждракановић. Новине су о томе писале. И побjедио jе. Вратио се презимену Драгићевић.
Као свjетски путник прошао jе Кину и Русиjу. Скрасио се у родним Пребиловцима гдjе jе запамћен, приjе свега, као побожан човjек па тек онда као врстан казанџиjа, "маjстор од стотину заната" и чувар поља (пољар). Посуђе коjе би он створио, обавезно jе носило његов печат. Производио jе тањире од бакра и пресвлачио их калаjем, знао их jе украсити и звао их jе свечаним, На свечаним тањирима коjи су се користили на свадбама и крсним славама обавезно jе стаjало, уз печат, "Начинио Васо Драгићевић-Ждракановић". Ћириличним словима написано. Претпоставља се да би се данас у околини Гацка, одакле jе Васо био први пут ожењен, могло пронаћи нешто од посуђа његовог рукодjела.
На исцрпљуjућим путовањима jавио му се, према његовом причању, Свевишњи. Носио jе браду по Божиjоj вољи и носио jе, увиjек уредно његовану, до посљедњег дана живота. Био jе оличење смирености, трпљења и поштења. На личну увреду доживљену у вриjеме комунизма због браде коjу jе носио, одговорио jе овако: "Ух, сотоно у људском бићу шта ми рече. Одох одавде да те не бих с црном земљом саставио". Сатисфакциjу jе тражио и добио на суду. Своj живот jе описао у књизи "Страшан удар у Пекингу". Распродао jе добар дио покретне имовине (памти се његов оглас ћирилицом у рукопису: "продаjем... све осим Гоше и Шуше", тj . осим супуге и jедне козе). Хтjео jе да дође до новца и обjави књигу. Нечастиви су га преварили, узели су новац а књига никад ниjе обjављена. По његовоj вољи, рукопис jе спаковала супруга Госпава и Васо га jе понио на своjе посљедње путовање- у таму гроба. Они коjу су читали Васино житиjе у рукопису, на срећу има и таквих мада су риjетки, веле да jе било добрим диjелом стиховано.
Ждракановића данас у Пребиловцима нема. Ждракановићи пориjеклом из Пребиловаца данас живе у Београду, Шапцу и Братунцу.
При краjу живота Васо Драгићевић чувао jе поља око Пребиловаца и чинио добра дjела. Поред стубе у пољу знао jе написати: "Васо Ждракановић - Драгићевић/ Направи ову стубу/Коме се не свиђа нек прави другу". Тако ћемо и ми, коjи радимо на подизању виртуалног села Пребиловци, парафразирати великог пустолова и Одисеjа из Пребиловаца Васу Драгићевића на краjу и рећи; ако вам се не свиђа ова прича или знате за другу - jавите се. Наша адреса jе info@prebilovci.ne