Овдје на југу прољеће је нахрупило свом силином љепоте. Ни раскошно облачење у зановљено бехаром проткано рухо мајке природе није било довољно да, послије готово деценију и по, прекрије и прикрије најновије ратне ожиљке на ранама овог некада великог и животом богатог села. Село је дочекало још једно прољеће широм отворених врата, прозора и… кровова. Ријетки су се, у односу на број костура некадашњих кућа, зацрвенили. Обезљуђене куће, опомињујуће стрше као нијеми свједоци почињених злодјела. Као кост застала у грлу, мукло и грдним јадом подсjећају - нисмо баш сигурни да ли више опомињу због људске немоћи или указују на кобни изостанак сваке саосjећајности - o небризи власти од локалног до федералног нивоа да својим грађанима помогну да опет заснују пристојан кров над главом.

 

На пространој висоравни Краварицe налази се вјековно православно гробље. Порушени споменици и на њима устрељени у граниту овјековјечени ликови блаженопочивши мјештана свиједоче о безумљу али и да је овдjе поморен силан народ. Крај гробља уздизала се црква у чијој су крипти били сахрањени посмртни остаци више од 4.000 Срба из јужне Херцеговине који су мучки поубијани у Другом свјетском рату. И мјесно гробље и црква, данас у рушевинама, и без иједне ријечи више говорe о живима него о мртвима.

Годинама, отегнутим до у бескрај, двадесетак- од више стотина становника из овог села који живе у избјеглиштву, чека донацију да би се повратили на затрвена прађедовска огњишта и своја закоровљена имања. Да је било и да постоји више воље и разумјевања данас би село изгледало много другачије. Неподмитљиво око камере погледом са Бијеле влаке на Краварицу, преко Булутове махале, и Драгићевa махалa виђенa са Грапка открива и наговјештава могући изглед села.
Подстицај повратку, овдје се надају, треба да допринесе 90 хиљада КМ које је на параћесике селу додјелило Министарство за људска права и избјеглице Босне и Херцеговине за изградњу водовода до насеља.

Трудом Српског националног друштва ”Пребиловци”, које је прије три године основано у Београду, обновљен је Дом културе. Велељепна грађевина, за сеоске прилике, нема сумње представља значајан подстицај за повратак и окупљањe мјештана. Зграда је некад била основна школа «Краљ Милутин», коју су 1924. својим новцем и рукама сазидали стари Пребиловчани. Послије Другог свјетског рата то је био Дом културе у којем је дјеловало КУД «Душан Булут-Лоло». Уз понеку већ обновљену или ријеђе наново подигнуту кућу, као што је ова на слици десно, Дом културе је из темеља промјенио слику и улио наду за бољи живот села и његових људи.

 

 

У односу на пространу висоравaн Краварицe централно насеље, смјештено на падинама Бијеле влаке и Грапка, заузима амфитеатарски положај. На панорамски снимак врсног фотографа Oлофа Неслунда удјенула се сва љепота села. Млади ће, као и некaд- гледајући слику, у великом Долу испод села видјети згодно мјесто за фудбалски стадион који је подобро уобличила природа. Старији ће се присјетити како се овдје узгајао првокласни дуван и да је сваки педаљ земље био обрађен. Онима који реално размишљају јављају се визијe плантажа љековитог биља у Долу и терасастих воћњака око њега aли и благородних плантажа винограда на Краварици који дају чувено вино жилавка. Ово је богомдато мjеста за узгој медитеранског воћа и производњу еколошки здраве хране. Разноврсно љековито биљe, треба се само досјетити- кад му вријеме дође, треба сабрати и уновчити. Знали су стари Пребиловчани за тај дар природе- да је овај крај медоносан од раног прољећа до касне јесени. У селу два топонима свједоче да је овдје пчеларство било развијено. У причама o присилном задругарству из доба комунизма говори се о стотинама кошница које су сељаци морали унијети у задругу...
Само обновoм кућа и живота у њима, а стотињак огњишта чека занављање, ово и још много штошта може бити стварност. Али, ”празна рука мртвој друга”, коментар је мјештана о реализацији могућих жеља. «Из рушевина могу нас подигнути, веле, само међународне фодације, као она америчка која је електрифицирала село и створила основу да се почнемо враћати себи и животу.»