Препоручујемо
Са Милорадом на овој презентацији
- Милорадов говор у Пребиловцима 1990.
- Падање Берлинског зида није довршено
- Национализам судњег дана
- Награда Београда Милораду Екмечићу
Камен прича јасније, разговјетније, боље и љепше од најдаровитијег приповједача...
Репортажа, Пред обновљеном кућом Надаждина
"Било jе и потке и основе за ту причу (ријеч је о Драгићевом злату прим. web-тима). А какво ће бити ткање то зависи од ткаље. Ето, то ти jа могу рећи. У старих наших овце су се хиљадиле. Jедно домаћинство броjало jе и до двиjе хиљаде оваца. Имали су и своjу планину, гдjе су љети изгонили благо. Кад би козлићи почели падати, jедан од мушких чланова, код нас jе то био Симо из приче о злату, причали су, ишао jе за стадом с коњима натовареним сепетима и купио козлиће. Он jе био ловац. И то му jе био посао, да лови дивљач. Насљедио jе таj посао. У насљедство га jе оставио. Ловећи помагао jе он као и његови претходници а и насљедници чобанима да лакше чува jу стада оваца и коза од дивљих звиjери. Симо jе био увиjек у прилици да jедним метком убиjе два зеца. Тако jе то било. Прича каже да jе сакупљена крзна продавао у Стоцу и стекао богатство..."
Пролази време. Живот тече. Све се мења Сећање остаје. Требамо га освежавати одласком у роден крај сваког лета на пар дана. Време не може уништити снове, може само отварати путеве нове бескрајне, широке ка Пребиловцима, милом завичају.
Сећам се огромног дворишта у цвећу и башчица око куће. Бадема и кошћела. Липе. Све су то ситнице ал' управо те ситнице чине човеков живот. Можда сам и прве кораке направила у дедином дворишту...Не знам.
СЛИКЕ НАСТАЛЕ ИЗМЕЂУ 1945. И 1992.
- Приредба у Клепцима
- Екмечића чардак
- Дjеца Пребиловаца 1959. године
- Шурманци
- Генерација ученика из школске 63/64 године
- Успомена из школе - генерација рођена 1949. године
- Брњашићи
- Сватови Милице и Младена Екмечић (1956)
- Младен Екмечић, Драгомир Драгићевић и Лазар Драгићевић
- Панорамски снимци Пребиловаца
- Први војник Јован Лоло Ђурасовић
- Успомена из школе 1959/60
Гротло Шурманачке jаме
 |
Jама Голубинка у Шурманцима Тамо се налазе jаме. У крашком тлу. Дубоке, страшне jаме. Немаjу дна. Отуд хуjи ветар. И као да се чуjе плач. А нема дна. Нико жив ниjе изашао из jаме, да би рекао: има ли или нема дна. Па су људи навраћали на jаме. Ослушкивали. А доле, дубоко у утроби земље нешто цвили, нешто плаче, нешто шкргуће. О, какво jе то проклетство! Човек jе установио свечаност сахрањивања и гробље да би сачувао спомен умрлим и погинулим. А тамо дубоке jаме. Па хучи подземље. А људи ослушкуjу: да ли jе то глас маjке, да ли jе то глас jединца? |