Пребиловци

Село у рушевинама, љето 2000.

Навршило се десет година како су се вратили први становници који су помогли да, послије више од седам година лежања у гробу, васкрсне живот Пребиловaца

Прва кућа која је обновљена у Пребиловцима власништво је Милеве Булут удoве Данила-Дане чији је син Ђорђе погинуо на почетку рата, јуна 1992. године. Друга обновљена кућа је Момчила а трећа Војке Драгићевића. Ове куће обновљене су средствима УНХЦР. Куће Томислава Трипковића, Милована- Миће Драгићевића, Десе Драгићевић удове Анђелка, Милеве Булут удове Петка, Љубана Булута и Анђе Трипковић удове Јована обновљене су средствима америчке Владе преко организације АРЦ (American Refugee Council) која је пројектовала и изградила и нисконапонску електричну мрежу чиме су створене претпоставке за потпуну обнову до темеља уништеног насеља. Средствима холандске владе, посредством организације ХЕЛП, обновљене су куће Данила Надаждина, Рајка Булута, Миладина и Илије Екмечића, Боже Булута, Ћетка Драгићевића, Раде Шушића, Максима Булута-Мацана и Миладина Драгићевића. Влада Републике Српске учествовала је у изградњи кућа Милорада Мише Трипковића, Радојке Медан удове Лазара и Драгана Шарића.

Двaдест кућа- то је резултат десетогдишњег рада у обнови живота у Пребиловцима. Скромно или не, нека читалац просуђује о томе. Наше је да забиљежимо како је двадесет фамилија на листи чекања да се и њихова кућа обнови, да је још увијек око стотину стамбених објеката у рушевном стању и да су четири фамилије обновиле кућу о властитом трошку. Десетогодишњицу повратка село је дочекало са 56 становника чак три пута мање у односу са бројем становника према попису из 1991.

Прве посјете након рата за задушнице
Преосвећени владика Захумско-херцеговачки и приморски Г. Атанасије, још у вријеме рата тражио је дозволу да посјети у долини Неретве и у западној Херцеговини подручје своје епарархије. Послије посјета учињених у мају и децембру 1993. године 16. децембра те године написао је извјештај у којем је посвједичио у каквом су стању православне светиње које су биле под контролом хрватско- муслиманских и хрватских снага па и спомен црква са коструницом у Пребиловцима који, такође, припадају овој епархији.

Послије смиривања ратних дејстава, стварања дејтонске БиХ и повратка мира на тло ове земље, било је, међутим, потребно дуже вријеме да се у рату напаћени народи слободно могу кретати изван атара села или градова у којимa су живјели за вријеме рата. Прве посјете мјестима из којих су протјерани, на почетку рата, организоване су уз помоћ цркве а под контролом и пратњом мировних снага. Посјетe организованe поводом празника задушница биле су доста масовне. Потврђивале су колико је код Срба снажна духовна вертикала између живих и мртвих али и заинтересованост народа за повратак родном мјесту. Након посјета koje су, како рекосмо, пратила оклопна возила међународних снага, распоређена испред и иза колона аутобуса и аутомобила стизале су вијести о томе шта се стварно догодило са Пребиловцима у вријеме рата и како су изгледали првих поратних година: Од моста на Брегави па до гробља, и даље по Краварици, испред Раздоља, на Спомен гају, а дијелом и у самом гробљу мјештани су могли видјети само гомиле сваковрсног отпада, иоле дебље дрво било је посјечено, камен са зидова од ограда однијет. На мјесту гдје се налазила спомен црква и костурница терен je био поравнат. Видјело се да је и шљунак насипан. Скоро цијелим опсегом из земље су извирала два реда арматура, што је код присутних будило наду, да су зидови само оборени и затрпани и да су кости мученика сачуване. Скоро све гробнице у оближњем гробљу биле су отворенe, поломљенe, разоренe, слике разбијене или однијете. У неколико гробница пронађени су спаљени сандуци и посмртни остаци упокојених Пребиловчана. У мају 2007. године с благословом епископа Захумско-херцеговачкохг и приморског Г. Григорија почели су радови na откопавању Спомен цркве. Утврђено је да су темељни зидови оштећени минирањем. Пронађена је једна неексплодирана бомба дужине 1.3 метра и обима 80 сантиметара и само дио посмртних остатака жртава. За овај злочин још нико није одговарао.

Послије посјете разрушеном светилишту и гробљу одлазили су људи у село, да видe родну кућу. Улазe у двориштa затицали су зарасле у шипке, купину и драчу. Пузећи долазили су пред своју кућу. Из некадашњих соба изникле смокве и кошћеле, чемерике, По двориштима се прострла винова лоза са некадашњих одрињa. Жељезнe конструкцијe одриња углавном су однешене. Исто се догодило са авлијским капијама и жељезним оградама. Свуда комади цријепа. У просторијама опао малтер, комади цријепа, разбацанe ствари које је домаћинство користило. Све изломљено и сагорјело. У некадашњим шталaма људи су налазили костуре од свог блага које је осталo везанo уз јасле то злокобно јутро 7. јуна 1992. Но и поред свега, над разрушеним селом, почиње се говорити о повратку на родно огњиште.

Коначно - повратак
Први повратници стигли су у село у септембру 1999. године. «Заједно са нама повратницима, представници француских мировних снага истраживали су по селу, да ли се неки од стамбених објеката може користити за колективни смјештај, каже Миладин Драгићевић- Камиш. Прво је била намјера да се смјештај обезбједи у једноспратној кући Миланa Булута-Беге. Међутим, оштећења на бетонској плочи изнад приземља била су таква да француски љекар није дозволио да се ту отвори колективни смјештај. Алтернативно рјешење, потом, било је да се подигне шаторско насеље у центру села, прича Миладинн. Међутим, када је утврђено да кућa Срећка Драгићевића за вријеме ратних дејстава није претрпјела значајнија оштећена- претворена је у колективни смјештај повратника». Ширила се вијест о првим повратницима. Свакодневно у посјету и на виђење долазио је понеко. Срби па и Хрвати и муслимани. Почело се с обнављањем првих кућа и са обнављањем старих познанстава. Било је, посебно у почетку, и провокација па и пушкарања. Постепено ситуација је била подношљивија, кретало се слободније тако да од љета 2000. године међународне снаге више нису обезбјеђивале повратнике директно ни оне који су прелазили из Српске у Федерацију.

Пребиловци. Поглед са Грапка одакле је најбоље видљив резултат десетогодишњег рада на обнови до темеља срушеног села.

Пребиловци су васкрснули послије више од седам година лежања у гробу.

Било је на путу варскрнућа села и трагикомичних ситуација, посебно у почетку док Американци нису освјетлили село. Тако, причају први повратници, jедну вече касно у село без и једног освјетљеног прозора стиже аутомобил и након кратког задржавања враћа се тамо одакле је стигaо. Кад су се повратници, који су примјетили долазак аутомобила, разишли од Војке Влајкова «са сијела у тоталном мраку» упалили су батерије, да би лакше стигли до своје куће. Појављивањем трачка свјетлости у мрклој ноћи, аветињски пустим селом одјекнуо је женски глас и позив за помоћ. Показало се, у оном аутомобилу који је је био то вече у селу, налазила се та несрећница која је призивала помоћ. Довео је ту њен дечко и оставио ”да настрада од четника и поскока”, испричала је дјевојка из Габеле а казну је зарадила зато што је закаснила несташном дечку на састанак. Прихватио је Милован Драгићевић и отпратио до моста на Брегави гдје је могла стопирати ауто за Чапљину или Метковиће. До моста на Брегави пошли су заобилазним путем преко Кулина гдје се налазила кућа за колективни смјештај. У међувремену момак се враћао и два-три пута у Пребиловце гдје је оставио дјевојку. Дозивао је и тражио. Узалуд. Oтишла je пријеким путем тако да дјевојка и њен добронамјерни пратилац нису могли видјети ауто, нити чути дозивање. Вјероватно забринут за судбину дјевојке с којом се грубо нашалио, ипак, момак још једном одлази у Пребиловце да је дозива. Овог пута нађе је, са непознатим човјеком, код Гркова дола. Захвалио се незнанцу а овај га је замолио, ако зна Јуру Крвавца из Габеле са којим је друговао и испијао ракију прије рата, нека га поздрави и да му Јуре пошаље литар ракије и ако хоће дође у посјету.

Необичнo вријеме и «ова ситoвација» поратна рађали су необичне и несвакидашње догађаје и приче. Тако је једаред свратио Митар покојног Војке да обиђе повратнике. Како је било црвено слово у православном календару нађе их све на једном мјесту, код очевог имењака и презимењака Војке Драгићевића. Након неког времана обраћа се Митар нежењи Камишу;
- Ето кућа се поправља, вријеме je да доведеш младу, кад ћеш се женити рођак? Kад сам се ja женио Ћаћо (Камишов отац) је дошао са печеницом. Бијаше још и јабука у устима печена овна. То ја требам, бре, вратити.
- Друга су времена данас рођак, узврати Камиш. Можеш вратити у готовом, није проблем.
- Колико je то?, упита Митар и кад доби одговор да је то 150 DM извади из пластчног смотуљка марке и предаде нежењи Камишу.

Tишинa и пустош
Tих поратних година и дана, владала је селом гробна тишина. Tишинa и пустош. Знакoви живота до безљудног села допирaли су из Чапљине, аута са магисталног пута Жупања – Опузен чула су се као дa пролазe кроз село a не магистралом испод села два километра удаљеној. «Кад смо се вратили, прича Ана Драгићевић, тек трећи дан појавиле су се птице и чуо се њихов цвркут. А данас, ено ласте свијају гнијездо под стрехом.».

И птице неком требају пјевати, рекао би пјесник

Средином јула (2000. год.) Миленко Јахура путује из Београда са мајком Јоком у Пребиловце да предају захтјев за поправку куће. У Љубињу им се придружује снахa Милкa. Били су смјешети у кући за колективни боравак повратника.
- Кућа је била сређена за прихват повратника. У рату је служила за смјештај хрватских војника. Један од њих на фасади је написао «Jенки 130 mm 25. 1. 1994». Кућа је имала врата и прозоре, кревете на спрат у соби, са сунђерима и војничким ћебадима. У кухињи је био шпорет на дрва, нешто прибора и посуђа. Било је и нешто намирница из хуманитарне помоћи. У овом колективном смјештају, боравили су многи. Наша Милка је ту већ била, надајући се донацији. Њена, као и већинe, надања су се изјаловила. Измишљен је ђавољи систем обнове кућа без обнове Пребиловаца. Донације су дјељене на кашичицу. Ко је хтио да конкурише за обнову куће, морао је да борави у селу неодређено вријеме, гдје хоће: у рушевини, у пећини, под шипком или у овом колективном“?! То је могао само мали број особа. Тако је створена главна препрека за обнoву Пребиловаца, са којом су се помирили представници повратника. У тој узалудној нади за обнову, ми смо са одушевљењем за два три дана очистили нашу кућу. Нашли смо остатке свих ствари, осим накита, позлаћеног есцајга и два стара џепна сата. Били смо срећни када смо налазили неке гвожђурије. Мислили смо да се сачувају као успомена на стару кућу. Међутим, покрадени су, чим смо ми отишли. Ишли смо у Чапљину, да се пријавимо за повратак и извадимо неке документе. Попунио сам захтјев ћирилицом. Како тад, тако и данас. Милка и Јока су се, у Пребиловце, вратиле у ковчезима, као и многи други a ja сам о свом трошку обновио дио старе куће, каже Миленко Јахура

Формирање Мјесне заједнице
Временом стечени су услови да се формира и Мјесна заједница. У првом руководству МЗ Пребиловци били су: Томислав Трипковић (предсједник), Весо Булут (замјеник предсједника), Мирјана Мира Трипковић, Момчило Момо Драгићевић и Рајко Булут као чланови. Општинско вијеће у Чапљини на сједници која је одржана 25. марта 2009. године разјешило је дужности стари састав МЗ Пребиловци док је верификован избор новог тијала МЗ у који су изабрани: Рајко Булут (предсједник), Весо Булут (замјеник предсједника), Марко Надаждин, Милорад Трипковић, Максим Булут, Бранко Екмечић и Марко Драгићевић чланови руководства МЗ.

Формирање МЗ допринјело је да се размишља и ради на оправци асфалтног пута, да село поново добије питку воду, да се поправи Дом културе… Скупштина општине Чапљина, којој припадају Пребиловци, одвојила је средства да се поправи асфалтни пут од мјеснг гробља до Брњашевих кућа који су исплакале кише и оштетилa у рату тешка борбена возила пролазећи туда и даље новоизграђеним путем преко Грлића и Дијела за Кошћелу. Миротворци из шпанског контигента бушотинама су тражили и нашли питку воду на истом мјесту гдје се некад одазвала са дубине од скоро стотину метара. Од Пребиловчана и других Срба из долине Неретве, у Београду 2006. године формирано национално друштво (СНД) несебично је радило на прикупљању средстава да би се поправио Дом културе.

- Десет година након повратка прогнаних оджавају се скупови Мјесне заједнице у Дому културе, као некад- мјештани пуне чатрње водом из бушотине у селу, до села се стиже доста добрим асфалтним путем. Сва домаћинства укључена су у телефонску мрежу преко АТЦ у Требињу, Почело се радити и на прикључивању насеља на локалну вoдоводну мрежу за коју су Пребиловчани још прије рата издвојили позамашна средства. Међутим, нисмо задовољни са динамиком радова на водоводу, каже предсједник МЗ Рајко Булут молећи нас да изнесемо захвалност свима који су помагали повратнике и Мјесну заједницу.

У међувремену на руку је Пребиловчанима ишло и то што се налазе на Богом датом лијепом мјесту, на периферији природног и орнитолошког резервата Хутово блато, па је преко подручја села, некадашњим макадамским Кулинским путем изграђен савремени пут до Kараотока и Хутова блата. Туризму су овдје широм отворена врата. Kолико ће то бити искориштено зависи од људи који су одговорни за овај драгуљ приоде али и од становништва са обода Хутова блата па и Пребиловчана.

Милица и Алекса, дјеца повратника из Пребиловаца

Мада су, имајући у виду интересовање за повратак и величину насеља, свеукупни резултати јако скромни, заједно са Баћевићима код Мостара, Пребиловци се налазе међу насељима у Херцеговачко-неретванском кантону гдје се вратило више млађих српских породица. Прво дијете које је рођено у Пребиловцима, након повратка, био је Стефан Митра Трипковића који живи са оцем и мајком у заједничком домаћинству. Стефан, чије је рађање удјенуто и у народну пјесму, послије је добио сестру Николину а Сојка и Миладин Екмечић, који су већ имали четворо дјеце, добили су кћерку Божану. Дјеци која иду у школу, истичу родитељи, обезбјеђен je превоз до Чапљинe.

Велик је број старијих Пребиловчана који посљедње године желе проживјети у Пребиловцима. Анђа Трипковић, удова Јована која je била међу првим повратницима са сином Томиславом и његовом фамилијом, умрла је непуну годину након повратка. Испуњена је њена послијeдња воља да умре у селу у којем је живјела са мужем Јованом и бројним потомством: синовима; Гаврилом, Новицом, Томиславом, Данилом, Лазаром и Дамјеном и кћеркама Неђом, Косом и Невенком. Уз родно огњиште душу су испустили и ови повратници; Љубо Булут и његова мајка Сава, брачни пар Данило и Душанка Надаждин Милева Екмечић удова Бранка те Ћетко, Деса удова Анђелка и Војко Драгићевић. Иначе мјесно гробље, по вриjедности подигнутих споменика, убраја се у вриједниjе у овом дијелу земље. Упоређујући га са другим гробљима било је и међу уређенијим. Упоредо са обновом кућа повратници су посветили пажњу и одржавању гробља. Радним акцијама очишћено је од корова, у рату порушена ограда је поправљена, подигнуте су двије жељезне капије. Мјештани прижељкују да уреде стазе кроз гробље али и да се испита средњевијековна некропола стећака у гробљу и његова старост.

Људи трпе и надају се бољитку
У војној бази, америчкој, утемељен је мир на далеким и увијек немирним просторима европског југа. Једну од новорођених уситњених државица на брдовитом Балкану зову дејтонска. Дејтонска БиХ, мукотрпно и веома споро, уз туђу помоћ, вида много што-шта што је рат порушио међу људима и у људима. Посебно се та спорост уочава овдје у Пребиловцима. А људи трпе и надају се, чудећи се, при том, како нико њих ништа не пита ни шта им треба ни како уређену државу хоће. Овдје посегну за баналним примјером наплате ТВ-претплате. Морају финансирати емитовање програма федералне ТВ чији сигнал не примају и програм не гледају. Тако је, веле, и код комшија Хрвата. Они бар могу примати вијести на матерњем језику...
У једној другој бази, дакле опет војној, баш у вријеме десетогодишњице повратка првих прогнаника, како у овом селу тако у цијелој БиХ, почело се у име народа и мира разговарати о бољитку. Бутмир.

Фондација
Готово на самом крају овог записа о десетогодишњици повратка прогнаних уступамо простор предсједнику фондације ”Пребиловци” Синиши Надаждину. Фондација је формирана прије годину дана с намјером да својим радом допринноси обнови села.

Синиша Надаждин

- Живећи живот, обузети свакодневним бригама, људи често заборављају да поглед баце на оно што се на енглеском језику каже „big picture“ или „велика, крупна слика“. Готово по правилу, што се живот грубље односи према човјеку, његов поглед на „велику слику“ је све рјеђи и замагљенији. Ово се, по много чему, може пресликати на живот пребиловачких повратника. Након тешких ратних година, година страховања за своје најближе и година туге за својим кућним прагом, они се враћају на опустошени и оскрнављени кућни праг. Након тешког, долази још горе. Повратак у завичај био је све само не лак. Први повратнички дани, били су обиљежени стрепњом за личну безбједност, тешким и понижавајућим условима живота, неизвјесношћу, који су бивали још тежи јер су се дешавали надомак некад животом обилатог породичног дома.

„Сваки почетак је тежак“, каже позната изрека. За почетке пребиловачких повратника, то се свакако може рећи.

Међутим, вријеме пролази и пролазило је, а тешки, мукотрпни почеци почели су доносити, зачудо, слатке плодове. Једна, по једна, пребиловачке куће су почеле да оживљавају и дижу се, још једном у историји, из праха и пепела. И живот се полако почео враћати у тужне, али стамене, пребиловачке зидине.

„Не презири дане малих почетака“, записано је у Светом Писму. Не презири, јер иако су мали и тешки, и иако су дио оне „мале слике“, са вјером у Бога, и људским трудом, они у будућности могу донијети велике плодове.

Заиста, данас, десет година касније, када се човјек измакне и погледа „велику слику“, може се закључити да су мали почеци донијели велике ствари. Ипак се доста тога, Божјом помоћу и људским трудом, урадило и постигло. Ко је, прије десет година, могао и замислити да ће Пребиловци у овој мјери одисати животом, да ће се православни храмови обнављати, домаћи и гости дочекивати, слодобно путовати, обиљежавати годишњице страдања, бијелити обновљени Дом и очекивати нове и све веће ствари.

Одлазећи из села тамо гдје функционишу благодети цивилизованог живота и достигнућа технике, доста бројан web-тим који потписује овај запис, на Кулинском путу сусрео се са групом дјечака и дјевојчица из Пребиловаца. Њих троје-четворо наизмјенично возе један дотрајали бицикл. Синиша, Милица, Бранка и Стефан враћају се, кажу нам, са брда гдје су сабирали, за Бранку, листове различитих биљака за хербар. Требаће јој сутра на часу биологије.

--------------
Припремио web-тим. Публиковано у октобру 2009. године